ПИШЕ: Презвитер Душко Орашанин
Када Господ изговара: „Роде невјерни и прељуботворни“, не односи се на ово страдање, или бар није изговорена свијету само зато што ће Господ страдати, већ је изговорена због овог човјека који тражи да му дијете буде здраво.
То што се њему дешава, дешава се сваком од нас и дешава се већ Адаму. Бог стоји пред њим, а он и даље робује демонима. А није створен зато. Створен је за слободу и створен је да постане син Божји, дакле, да постане исти као Богочовјек.
И сад се то можда чини и немогућим. Ако је могао Христос, да ли стварно то може и Адам, или неко од апостола, или овај човјек који има болесног сина?
Али онда можемо да се сјетимо и светог Пантелејмона, којег данас прослављамо. Ако овај човјек који је имао болесног сина можда стоји између Адама и Богочовјека Христа и колеба се, онда свакако Свети Пантелејмон у својим страдањима показује да то није судбина човјекова, да он није створен да буде између, да буде несигуран.
А то показују и остали светитељи, па и Свети Василије, који нам је ближи и чија нам је моћ познатија.
Зашто је важно да ми будемо такви или бар да тежимо да постанемо такви? Зато што је супротност томе ово што апостол говори. Желићемо да будемо снажни и моћни, желићемо да будемо мудри, желићемо да будемо бољи од других и чиниће нам се да стварно јесмо и мудрији и бољи и светији од других.
И у томе ћемо довести себе под дејство пропасти овога свијета. Остаћемо утопљени у оно што је и Адама завело: Жељу за успјехом овдје и за вјечношћу овдје.
А оно што Христос говори јесте да је потребно разрјешење са свим што је демонско, дакле, са свим што је понуђено Адаму.
И ако нам се и чини да је то превише, онда можемо да се сјетимо ових Његових ријечи о посту и молитви и да се сјетимо на који начин се Он носи са искушењима и шта је почетак Његове проповиједи.
То је било могуће и Светом Василију и Светом Пантелејмону, и апостол каже да је могуће Коринћанима, а да је могуће и нама да се трудимо, да створимо својим рукама, да будемо мањи од других, да будемо благи према другима и да човјек од којег почиње спасење будемо ми, творећи милостињу једни другима, не очекујући да онај поред нас буде савршен да бисмо ми били савршени.
Дај Боже да се и ми удостојимо Царства Небеског, како су се толико удостојили свети које данас прослављамо.
Беседа коју је аутор изговорио на светој Литургији у Саборном храму Преображења Господњег у Требињу, 26. јула / 9. августа 2026. године.