Када је реч о човеку као бићу заједнице из психолошког и психијатријског аспекта, када пођемо од најранијег периода, када се беба роди, ми знамо да је то биће потпуно зависно од родитеља или неке друге особе која брине о њему. Ту почињу да се развијају важни односи у животу свакога од нас. Наредне инстанце су полазак у вртић, полазак у школу, где дете остварује разне контакте и хоризонталне, у контексту контаката са својим вршњацима, и контаката са учитељицом, учитељем, професорима, када се први пут сусреће са ауторитетима и први пут учи како треба да се понаша и да постоје извесне границе и правила понашања у једној таквој социјалној средини. Средина у зависности од тога каква је, може бити подржавајућа, али исто тако може бити и фактор који омета, који смета и који није подржавајући.
Породични односи, односи на послу, све су то ствари које имају и важан утицај на нас и ми једноставно не можемо живети потпуно изоловано у данашње време, нити се можемо изоловати од контаката тог типа на свакодневном нивоу. Оно што бих ја још хтела да кажем, да морамо направити јасну разлику између самоће и усамљености. Самоћа је нешто што човек понекад и сам бира. Време за нас, време када ћемо се посветити себи, својим мислима, прочитати нешто, или посветити се молитви. Струка и озбиљни научни радови су показали значај молитве и у односу на здравље, на притисак, на брзину срчаних откуцаја, и тако даље.
Што се тиче усамљености, усамљеност је нешто потпуно друго и усамљеност не бирамо. Усамљеност је наш субјективни осећај, наш лични осећај да ми немамо коме да се обратимо када нам је то потребно. И онда постављам питање, врло често, а када анализирамо нас и наше понашање: Да ли би људи, наши пријатељи, познаници, породица, нас бирали као особу од поверења и као особу коју би позвали када би им било тешко?
Хтела бих да говорим и о зрелој припадности. Шта то подразумева? Зрела припадност подразумева такве односе где ћемо ми моћи у заједници да искажемо себе, своје ставове, своје мишљење, али исто тако да будемо спремни и на критику других људи која је конструктивна, која ће нам помоћи да сваког дана надоградимо себе и да будемо бољи, јер ја бих тако и процењивала сваки однос. Ми не можемо сутра бити исти као данас, можемо бити или лоши или бољи. Значајност сваког односа је да нам помогне да у сваком смислу напредујемо.
Често треба да се запитамо ко је ту за нас. Да ли ми имамо некога кога можемо да позовемо када нам је тешко? То је јако важно питање. Са друге стране, човек има биолошке мотиве, ту негде наука, психиатрија дели биолошке мотиве и мотиве дели на социјалне. Биолошки мотиви су мотив за животом, мотив за храну, мотив за жеђ, а социјални мотиви су управо ово о чему данас говоримо. Мотиви који су се развијали у заједништву, у заједници, у садејству са другим људима. И ту психијатрија каже да човек има мотив да се позиционира у друштву, да има мотив да ради добра дела, да има мотив да себе постави у послу да доприноси заједници. Када сам ја спремала свој испит и учила ову поделу, ту се помиње као социјални мотив алтроизам. Алтроизам је жртвовање себе зарад добробити другог човека, зарад добробити заједнице, добробити људи. Запитала сам се и ја када сам читала о томе, онако истински, суштински: Боже, да ли тога стварно данас и има? И у којој мери?
Говорила сам у овом првом делу, о томе колико је човек социјално биће. Заиста, јесте, сами не можемо. Први знак, када неко наш близак крене да се повлачи у себе, ми то у психиатрији зовемо социјална рестрикција, дакле, када се неко изолује од свих контаката, од породице, од пријатеља, и почиње да бежи у самоћу, то је први знак да се нешто на психолошком, односно, на психијатријском нивоу дешава. У тим ситуацијама никако не треба тој особи да кажемо: Хајде, видиш, имаш леп живот, имаш посао, имаш породицу, придигни се и буди захвалан баш на томе што имаш. Ако тако кажемо, ми ћемо послати поруку тој особи да је неразумемо. Таквој особи требамо да пружимо руку, да будемо ту, да пружимо подршку и да пружимо помоћ, а на крају крајева, са том особом да одемо на преглед код лекара.
Оно што ми је интересантна тема и што смо данас више пута споменули, то су друштвене мреже. Често чујем: Тога у моје време није било. У овом времену живимо и овом времену се прилагођавати морамо. Али то треба да буде корисно, то треба да буде критичко. Мноштво је информација са којима се сусрећемо и које ми можемо да прочитамо на свакодневном нивоу. Сем тога, да анализирамо како треба приступити, да анализирамо који је извор те информације, какве карактеристике имају људи који их пласирају, или медији који пласирају те информације и да потпуно имамо развијен критички осврт. Да промислимо о томе што смо прочитали. Чини ми се да никада нисмо били више усамљени. Толико је контаката, али човеку не треба контакт, човеку треба однос, топлина, разговор, и онај људски осећај да приђемо и да понудимо помоћ када видимо да се неко повлачи и да је усамљен.
Хвала Вам на пажњи.
Обраћање др Александре Аничић на дискусионом панелу „Кинонија ─ позив у заједницуˮ, одржаном, 14. септембра 2026. године поводом друге годишњице портала „Кинонијаˮ.