ПИШЕ: Патријарх јерусалимски Теофил III
„Небо и земља данас се сјединише,
јер се Христос роди.
Данас Бог на земљу сиђе,
а човек на небеса узиђе.“
(Тропар Литије празника Рођења Христовог)
„У неисказаној и савршеној радости, у славословљу и благодарењу, Црква данас тајанствено живи, објављује својим члановима и разглашава читавој васељени тајну која открива неизрециво човекољубље Божије, остварено кроз Оваплоћење Јединороднога Сина и Логоса Његовог, Господа нашега Исуса Христа, од Духа Светога и Пресвете Дјеве Марије.“
Ова тајна превазилази свако људско разумевање. У односу на њу, Црква — као чувар Божанског домостроја ради спасења човечанства — чува и предаје нам оно што је од почетка примила у Светом Писму, чувајући то као зеницу ока: реч пророчку: „Ево, девојка ће зачети и родиће Сина“ — „Јер нам се роди Дете, Син нам се даде“ (Ис. 7, 14; 9, 6); реч апостолску: „Када дође пуноћа времена, посла Бог Сина Свога, рођенога од жене, рођенога под законом“ (Гал. 4, 4); реч јеванђелску: „И Логос постаде тело и настани се међу нама“ (Јн. 1, 14); песму ангелску с небеса: „Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља“ (Лк. 2, 14); и позив химнографски: „Христос се рађа — славите Га! Христос с небеса долази — у сусрет Му изиђите! Христос је на земљи — узвисите се!“
И свети оци о томе сведоче. Свети Атанасије изјављује: „Бестелесни, нетрулежни и невештаствени Логос Божији улази у наш свет… снисходећи ради нас Својим човекољубљем и јављањем“ (MPG 25, 109A). Свети Григорије Богослов објављује: „Бестелесни се оваплоћује; Логос се објављује; Невидљиви постаје видљив… Безвремени добија почетак; Син Божији постаје Син Човечији“ (MPG 36, 313B), и још: „Данас празнујемо Божији долазак људима, да бисмо ми обитавали код Бога“ (MPG 36, 316A). Свети Кирило Александријски додаје: „Ово се збива ради добра човека: Бог се сједињује са људском природом, да би се човек усавршио учешћем у узвишености Божијој“ (MPG 76, 1132).
У Христу Бог прима човечанску природу у ипостасно јединство — целога човека. „Целога си ме узео к Себи, целога у савршеном јединству“, пева химнограф, и још: „Остајући Бог по суштини, узео је обличје човека без промене.“ Примио је тело оживотворено разумном душом и јавио се човечанству „у једној ипостаси и у две природе“. Бог и човек заједно — Богочовек — сједињени несливено. Онај који је од вечности у наручју Оца, постаде и „сместив у утроби материнској“, по Светом Софронију Јерусалимском (MPG 87, 3, 3161A), ушавши у девичанску утробу и „изишавши из ње са примљеним.“
Ова надумна тајна зачећа Логоса Божијег од Духа Светога и Пресвете Дјеве Марије довршена је када је бестелесни Архангел Гаврило, „примивши у познању тајно заповеђено, пожурио у дом Јосифов“, и јавио се у Назарету; а још јасније се објавила када се Оваплоћени „тајно родио у пећини“ у светом Витлејему, у дане ћесара Октавијана Августа. Тада „навршише се дани да она роди, и роди Сина свога првенца, и пови га, и положи га у јасле“ (Лк. 2, 6–7).
Тада су Мудраци, цареви из Персије — првина Цркве из незнабожаца — вођени звездом с неба, тојест Духом Светим, по светом Јовану Златоусту: „која дође и стаде над местом где беше Дете“ (Мт. 2, 9). Они дођоше и поклонише се новорођеном Цару мира, „јер видеше у пећини Дете које је без почетка.“ Сведоци овог божанског виђења беху и пастири у пољима крај Витлејема, којима анђео јави: „Данас вам се роди Спаситељ, који је Христос Господ, у граду Давидовом“ (Лк. 2, 11).
У Оваплоћењу, Господ учини људску природу коју је примио Својом сопственом — нераздвојно сједињеном са Њим. Рођен по телу, обрезан, „напредујући у премудрости и узрасту и благодати“ (Лк. 2, 52), крштен у Јордану од Јована и тројично посведочен, призва дванаесторицу, „које и апостолима назва“ (Лк. 6, 13). Живео је међу људима и учио их; исцељивао неизлечиве; васкрсавао мртве; излио Своју искупитељну крв на Крсту; васкрсао из мртвих; и узнео се на небо „са оним што је примио“, тојест са човечанством, прославивши га и обоживши, „почастивши га седењем с десне стране Оца.“
Таквом благодаћу, обожењем и славом удостојена су и „сва деца у Витлејему, од две године и ниже“ (Мт. 2, 16), жртве Иродове безумности — први мученици за Име Христово.
Пошто је Господ послао с неба, од Оца, „другога Утешитеља“, Духа Свога Светога, на свете ученике и апостоле, „обухватио је кроз њих читаву васељену.“ Апостолима и њиховим наследницима — Цркви — поверио је Своје свето дело. То дело Црква жртвено наставља кроз векове, одбацујући сваку врсту насиља и вршећи пастирску, човекољубиву, хуманитарну и миротворну службу. Као милостиви Самарјанин, она помазује ране човечанства уљем утехе.
Ово дело верно врши и Црква светих места, Мајка свих Цркава, широм Свете Земље. Нарочито чува Богопримну Пећину и околну Константинову и Јустинијанову Базилику — грађевину која је украс, понос и ослонац хришћана Витлејема и многострадалног палестинског народа. Са овог светог места, у саму ноћ Празника над празницима, узноси молитве за мир и добар поредак у целом свету и на Блиском истоку; за спровођење прекида ватре у Гази; и за заштиту оних који су нашли уточиште у свештеном манастиру светог Порфирија. Она се моли за своје стадо и за све благочестиве поклонике празника Рођења Христовог да благодат и сила Исуса Христа, Цара рођеног по телу, буду са њима током дванаестодневнице, испуњавајући срца миром, радошћу, весељем и праведношћу. Амин. Нека буде тако.
На многа лета — благословен Божић!
У Светом Граду Витлејему, Божић 2025.
Са грчког превела редакција портала „Кинонија“
Извор: Јerusalem-patriarchate.info