Блаженопочивши Епископ бачки Никанор (Иличић) био је један од истакнутих архијереја Српске Православне Цркве у другој половини XX века, чије је архипастирско служење оставило дубок траг и у историји Будимске епархије, којом је управљао као администратор од 1970. до 1984. године.
Блаженопочивши владика Никанор је рођен 6. новембра 1906. године у Новом Бечеју, а упокојио се на исти дан, 6. новембра 1986. године у Сремској Каменици. Након служења на катедрама горњокарловачких и сремских архијереја, 1955. године изабран је за епископа бачког, наследивши блаженопочившег епископа Иринеја (Ћирића). На челу Епархије бачке остао је више од три деценије, а поред својих редовних дужности, старао се и о другим епархијама које су му биле поверене на управу.
Посебно место у његовом архипастирском труду заузима Будимска епархија, која је у послератним деценијама пролазила кроз једно од најтежих раздобља своје новије историје. Након упокојења Епископа будимског Георгија (Зубковића), 1951. године, Епархија је остала без архијереја који би стално боравио у њој. Политичке прилике у тадашњој Мађарској, ограничења црквеног деловања, национализација имовине, као и последице ранијих сеоба и постепеног смањивања српског становништва, озбиљно су отежавали њен живот. У таквим околностима било је неопходно сачувати богослужбени поредак, свештенички подмладак и живу везу српских православних верника у Мађарској са својом матичном Црквом.
Одлуком патријарха српског Германа, 1970. године управа над Будимском епархијом поверена је епископу бачком Никанору. Ту дужност вршио је пуних четрнаест година, показујући изузетну ревност, одговорност и очинску бригу за поверено му свештенство и верни народ.
Иако је његово архијерејско седиште било у Новом Саду, владика Никанор није дозволио да географска удаљеност и државна граница постану препрека духовном јединству. Напротив, упркос сложеним политичким и друштвеним приликама, редовно је долазио у Мађарску, обилазио парохије, служио свете Литургије, проповедао и бодрио свештенике и вернике. Његове посете Сентандреји, Будимпешти, Сантову, Батањи, манастирима Грабовцу и Српском Ковину и другим местима биле су значајан подстицај црквеном животу, али и видљиво сведочанство да српски православни народ у Мађарској није заборављен.
Нарочиту пажњу посвећивао је младима и будућим свештенослужитељима. Разумео је да опстанак Будимске епархије зависи не само од очувања старих храмова и црквених установа него, пре свега, од људи који ће у њима наставити молитвени и богослужбени живот. Зато је водио бригу о богословима, подстицао младиће да се определе за свештенички позив и упућивао кандидате на школовање у богословије у Југославији. Пратио је њихово духовно узрастање и старао се да Епархија добије нове, образоване свештенике, способне да наставе служење у својим срединама.
Током својих архипастирских посета владика Никанор је рукополагао кандидате у ђаконски и свештенички чин, а младе богослове и друге достојне кандидате рукопроизводио у чин чтеца, подстичући их да истрају на путу служења Цркви. На тај начин непосредно је доприносио обнављању свештеничког подмлатка и очувању непрекинутог богослужбеног живота у Будимској епархији. Ова свештенодејства имала су посебан значај у времену када је недостатак свештенства представљао једно од најтежих искушења за српске православне парохије у Мађарској. Својом архијерејском бригом и личним примером владика Никанор настојао је да охрабри нове нараштаје да прихвате одговорност за будућност Цркве и наставе дело својих претходника.
Посебно место у сећању на владику Никанора заузимају његове посете манастиру Грабовцу и традиционалним петровданским саборима. У ову древну српску светињу долазио је са свештенством, монаштвом и верницима из Бачке, међу којима су били и некадашњи Срби из Мађарске и њихови потомци. Таква сабрања представљала су драгоцене прилике за сусрет и обнову веза међу сународницима које су историјске околности и државне границе раздвојиле, али које су заједничка вера и црквено предање наставили да повезују.
У времену када су многе српске заједнице у Мађарској биле бројчано ослабљене, када су поједине парохије тешко одржавале редован богослужбени живот, а старије генерације свештеника постепено одлазиле, свака архијерејска посета имала је посебну тежину. Владика Никанор је то добро разумео. Његово присуство давало је охрабрење свештеницима, подршку црквеним општинама и наду верном народу да ће вековна духовна баштина Срба у Мађарској бити сачувана и предата будућим поколењима.
Његов рад у Будимској епархији представљао је наставак старања патријарха Германа и епископа Саве (Вуковића), који су у претходном периоду улагали велики труд у очување њеног канонског поретка и духовног живота. Захваљујући таквој архипастирској бризи, упркос бројним тешкоћама, није прекинут континуитет црквеног живота, већ су сачувани темељи на којима ће се у каснијим деценијама развијати и обнављати Будимска епархија.
Блаженопочивши епископ Никанор упокојио се 6. новембра 1986. године и сахрањен је у крипти Саборне цркве у Новом Саду, поред својих знаменитих претходника. Четрдесет година касније, његово име са благодарношћу се помиње и у Сентандреји, седишту Епархије којој је посветио значајан део свог архипастирског труда.