Историја ће упамтити многе догађаје, али Црна Гора ће вјечно бити поносна на величанствену, православну, духовну револуцију, која се десила изненада. Свијет је био задивљен овим подвигом, само се црногорска власт чудила због чега толики народ брани своју цркву. Иако су им били доступни подаци о свакоме и свему, остајала је тајна шта се то дешава у манастирима током литургије и празника. Поред лажне моћи, своју немоћ показали су када су срушили новозапочети манастирски конак Светог Василија Острошког на Бриској гори код Улциња 1, а онда се супроставили и самом Светом Василију.
Моменат, који је одиграо кључну улогу, био је завјет за одбрану православних светиња у Црној Гори, који је 15. јуна 2019. године резултирао на великом Тројичинданском сабору 2 у Подгорици. Са сабора је од Владе Црне Горе захтијевано да повуче предлог закона о слободи вјероисповијести и да припреми нови, а уколико то не уради поручено је да ће Митрополија црногорско – приморска још одлучније иступити у одбрану својих светиња и законских права. Митрополит црногорско-приморски Амфилохије позвао је власт у Црној Гори да доноси законе „какве је писао Свети Петар Цетињски, а не оне који стварају раздоре и мржњу.“ Као један од кључних архијереја, тадашњи епископ будимљанско-никшићки (а садашњи митрополит црногорско-приморски) Јоаникије је пред више од двадесет хиљада окупљених вјерника прочитао званичну поруку и текст заједничког завјета. Између осталог је поручио:
„Данас се пред Саборним храмом завјетујемо и заклињемо да ћемо чувати, обнављати и бранити своје светиње, ћивоте наших светитеља, цркве, манастире, гробља и гробове наших предака! Тако нам Бог љубави, Свети Петар Цетињски и Свети Василије Острошки помогли!”
Ова заклетва је поставила темељ за касније свенародне литије у Црној Гори, које су трајале током цијеле 2020. године и на крају довеле до измјене спорног закона.
Баш као у причама из светих књига, десио се народ који, као да је коначно поносан што може својим гласом и молитвом да узврати цркви за све оно што она одувијек ради за нас. Ни дан – данас нико не може догледати тајну тог небеског чина. Нијесу то биле литије – то су биле шетње по облацима. И сваки човјек по свијећа, који гори за своју вјеру, за своју Цркву. Ходајућа молитва, сваки редом. А ход миран и тих, господствен, какав приличи Христовим војницима. Док ходате чини се као да корачате небеском поворком, просто је такво осјећање. То је било јеванђеље неке нове стварности, неке невидљиве књиге. Гледаш – човјек свијетли у мраку. Очи му горе, надом. Прсти стално спремни „на готовс“ за молитву. Никаква студен, нити мраз, нијесу могли зауставити ту поворку која, без обзира на све, хрли ка тргу да још једно вече „Оче наш“ пошаље у Небо, да се упише у Небески дневник за још један час из поштења, истрајности и љубави према Господу.
Од малених беба у наручју родитеља до старих на штакама и спорог хода, до уморних и гладних – сви као једно, марширали су стазом званом „Не дамо светиње“. И нијесмо дали. У једном моменту учини вам се, као да су се саме браниле. Као да су пропричале иконе из руку оних који су их носили улицама града, летјеле ваздухом, читале акатисте, браниле од кише и вјетра, молиле да не смијемо стати, ни кад све ово прође. Тад баш. Све бјеше устало: и трава, и птице и они који су до јуче сумњали. А свака бесједа – као духовна гозба и запис из књижевности новог вијека. Да позавиде сви писци. Да заплачу и они скамењени свакодневицом, да заћуте они који су најљепше говорили. И Господ спаси, чудом светим! И који не вјероваху, повјероваше.
1. Прва на удару, у овој атмосфери, била је крстионица „Суза Његошева“ на Михољској Превлаци, али захваљујући великом броју окупљеног народа, њиховим молитвама и храбрости, ипак је спријечено рушење. Иначе, крстионица се налази при мору и представља обнављање старе изграђене прије више од 11 вјекова у сједишту прве Зетске епископије Светог Саве, успостављене 1220. године. У јеку борбе за одбрану светиња и неколико мјесеци након Тројичинданске заклетве, државне власти су 10. јуна 2020. године ангажовале антитерористичку јединицу полиције и грађевинске машине да сруше новозапочети манастирски конак Светог Василија Острошког на Бриској гори код Улциња. Званично образложење Владе Црне Горе било је да објекат нема грађевинску дозволу и да нарушава амбијент. Из Митрополије црногорско-приморске су тада оштро осудили овај потез, оспоравајући рјешење инспектора и истичући да се ради о сеоском подручју гдје се документација није могла ни прибавити на уобичајен начин, те да су рушењем повријеђена вјерска права. Вјерни народ и свештенство су ово схватили као отворени почетак практичне примјене силе и најављеног рушења/отимања црквене имовине. Овај чин је изазвао огроман гњев вјерника, додатно учврстио одлучност народа у литијама и радикализовао миран отпор, јер је потврдио најгоре слутње изречене на Тројичинданском сабору.
2. Сабор испред Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици био је одговор на тадашњи Нацрт закона о слободи вјероисповијести Владе Црне Горе, за који је Црква сматрала да омогућава отимање њене имовине и храмова.
*Ауторка је сарадница мисионарског портала „Кинонија“