Најважнији приморски град у држави Немањића био је Котор у данашњој Боки. Овај је град велики жупан Стефан Немања освојио након дуљег опсиједања негдје г. 1185 те га утврдио и саградио у њему двор. Од тога времена, па све до 1370. године остаде Котор, а с њим и скоро цијела територија данашње Боке, у држави Немањића.
Ово је вријеме, према ономе, што знамо из историје и Свети Сава из разних преосталих споменика из онога доба, било за цијелу Боку златно доба. То нам потврђује још и обилата народна традиција, која спомиње скоро све владаре Немањиће, а нарочито пак Немањина најмлађег сина Светог Саву. Како је познато, када је 1219. године српска црква постала самосталном, Свети Сава је основао између осталих нових епископија у српској држави и епископију за Зету. Катедре епископа биле су, по ондашњем обичају, при манастирима. Тако се је столица зетског епископа налазила „в диоклитијском Поморју в храмје архистратига Михаила”. По мишљењу најпризнатијих наших историчара, потпуно је утврђено, да је епископска столица за Зету била у манастиру Светог Архангела Михаила на Превлаци у данашњој Боки Которској.
Овај величанствени манастир са црквом са три апсиде био је ограђен у доба Стефана Првовјенчаног на Превлаци на темељима старог, порушеног, истоименог манастира. Овај се нови манастир и епископи, који су ту становали, врло често спомиње у листинама XIII, XIV и ХV вијека, а нарочито има о њему доста података у старом драгоцјеном архиву Окружног суда у Котору. Када је 1346. године српска Архиепископија била проглашена Патријаршијом, зетска Епископија постаде Митрополијом, те се у дубровачким књигама чешће спомиње између 1362. и 1382. године „митрополит Светог Михаила” на Превлаци
За ратовања Балше III Стратимировића с Млечићима 1405. године, када млетачко бродовље угрожаваше которски заљев, не могаше митрополит даље останути на Превлаци, те је врло вјероватно, да је у то вријеме столица Зетске митрополије била пренесена у манастир Пресвете Богородице у Шестанској Крајини. Величанствени превлачки манастир био је неколико година касније разорен. Када се је1481. године повратио у отаџбину из Италије зетски господар Иван Црнојевић, саградио је на Цетињу манастир Рођења Пресвете Богородице и у овај манастир 1485. године премјестио из Крајине столицу славне Зетске митрополије, гдје се и данас налази. Рушевине превлачког манастира описао је подробно пок. М. Црногорчевић у „Старинару” 1893. године, а недавно их је посјетио и снимио познати београдски архитекта г. Ђурђе Бошковић. Он је међу зидинама Немањићког манастира открио темеље мале цркве ранијег манастира. Г. Димитрије Витковић у „Гласнику Историјског друштва у Новом Саду” књига VII у расправи: „Шта је некад била Вретанија”, по којој су марчанске владике носиле назив „врјетански”, долази до закључка, да је Врјетанија била наше југозападно Приморје и да су се наши крајишници држали имена Врјетаније, да се не одвоје од своје старине.
По Витковићу је та старина манастир Светог Арханђела на Превлаци, дакле у Врјетанији или Приморју гдје је било сједиште епископа зетскога. Према томе манастир Марча би био посвећен Светим Арханђелима, да народ потсјећа на негдашњи гласовити светосавски манастир на Превлаци, гдје су дуго времена становали Зетски епископи и митрополити. У чувеном манастиру Савини крај Херцегновога чува се великим пијететом знаменити крст с натписом, у којему се каже, да је то крст Светог Саве. О овоме су крсту писали многи наши и страни научници. Недалеко од манастира Бање, повише града Пераста, на једном великом кршу, од куда извире вода, види се као рука притиснута у камену.
Народ вјерује, да је то отисак руке Светог Саве, који да је извео живу воду, што ту извире – Нешто слично се приповиједа и у Ораховцу. На путу између Грахова и Кривошија у камену се види као нека људска стопа, а народ вјерује, да је ту остала утиснута стопа Светог Саве, који да је туда често пролазио. Постанак имена поља Дврсно у Кривошијама, приписује се такођер Свети Сави. Приповиједа се, да је Светом Сави, када је туда пролазио, од једнога мјештанина нанесена велика увреда и неправда, те је он стога проклео то мјесто, које је било „мрсно”, т. ј. равно и плодно, да се у будуће буде називати „Дврсно”, бива каменито. Када је светац ове ријечи изговорио, цијело мјесто, да је прекрила велика наслага камена и тако постало каменито и неплодно.
У Општини грбаљској постоји предање, да је Свети Сава на свом путовању у Свету Земљу, долазио у Грбаљ и да се из данашњег Бигова лађом отиснуо на море. Из историје се пак зна да је Свети Сава из Будве кренуо лађом пут светих мјеста. Али је и у Будви жива традиција о Светом Сави. Тако се у Будви приповиједа, да се је једном Свети Сава возио барком у близини града. Море је било врло узбуркано, те с тога лађа није могла напријед. Светац се на то баци преко валова једним малим каменом, који допре до острвца Светог Николе, а куда камен прелети, појави се из мора камени пут, копље височији од морске површине и то прав као да га је ко градио уз уже (туњу). Свети Сава пође тим путем, а кад стиже на острво, да не би когод за њим дошао, пружи свој штап поврх воде, а пут се улекне три ноге испод воде, те се и данас због тога та пличина назива „Туњом”.
У селу Луштици народ приповиједа, да је Свети Сава осветио њихову старинску цркву Светог Николе као и старинску цркву светих Сергија и Вакха н Подима. На подручју Архијерејског намјесништва бококоторског има седам цркава, посвећених Светом Сави, што је, по свој прилици у нашем народу највећи број цркава на толикој територији, које су посвећене овом народном Светитељу. Најстарија је од њих црквица Светог Саве у Савини, по којој је добио име манастир Савина, а за коју народно предање каже, да је осветио лично Свети Сава. Из предњег се види, да је успомена на Светог Саву у нашој чаробној Боки жива колико у иједном другом нашем крају, који се поноси народном светосавском традицијом.
*Зетски гласник, лист за политику, просвјету и привреду, Година XI, Бр. 780, Цетиње 27 мај 1939, стр. 2.