У литургијском животу Православне Цркве, Лазарева субота стоји као светла прекретница између Светог и Великог поста и Страсне недеље. Како се завршава на крају шесте недеље Светог и Великог поста, празник васкрсења праведног Лазара није ни у потпуности покајнички нити у потпуности пасхалан, већ одражава дан дубоког ишчекивања.
У срцу његове химнографије је Лазарев канон, који се пева на јутрењу, или најчешће у петак увече шесте недеље Светог и Великог поста током службе Малог повечерја, који нуди дубоко теолошко и духовно тумачење Христовог васкрсења Лазара из мртвих (Јован 11:1–45). За катихумене и за многе вернике који можда још нису упознати са његовим богатством, овај канон пружа суштински кључ за разумевање и Христове тајне и значења нашег сопственог спасења.
У православној литургијској традицији, канон је структурирани низ химни састављених у девет ода, од којих је свака инспирисана библијским песмама. Лазарев канон је одређен за повечерје или јутрење на Лазареву суботу и осврће се на јеванђеоски наратив на поетски и теолошки начин.
За разлику од једноставног приповедања, канон тумачи догађаје кроз ум Цркве. Он не само препричава шта се догодило у Витанији; већ проглашава шта тај догађај значи за цело човечанство.
Лазарев канон открива свима да је Христос Господ живота и смрти. Васкрсењем Лазара, Христос показује не само своју моћ, већ и свој божански идентитет. Химне више пута наглашавају да ово чудо није изолован чин, већ префигурација Његовог сопственог Васкрсења и, на крају крајева, васкрсења целог човечанства.
Понављајућа тема у канону је да Христос није само чудотворац – јер Он је Живот. Химне одјекују Христовим речима: „Ја сам Васкрсење и Живот.“ Лазар је позван не само заповешћу, већ гласом Онога који је све створио. Кроз поетску прозу и химнологију ове службе, Црква настоји да заповеди истину да је Онај који позива Лазара из гроба исти Господ који ће позвати сваког од нас.
Имајући васкрсење мртвих као централну тему, канон не игнорише стварност смрти. Лазар је, заиста, мртав, како читамо из Светог писма, четири дана у гробу, већ подложан трулежи. Овај детаљ се више пута наглашава како би се разјаснило да оно што Христос побеђује није привидна смрт, већ стварна и неповратна смрт по људским стандардима. Стога је васкрсење Лазара знак који усмерава напред. Канон стално повлачи везу између овог чуда и онога што ће се ускоро догодити у Страсној недељи.
Свети Оци Цркве често тумаче Лазара као представника целог човечанства. Гроб символизује стање палог постојања, везаног грехом, трулежи и смртношћу. На врхунцу јеванђеоског извештаја, када Христос позове: „Лазаре, изађи!“, Црква чује универзални позив: „Човечанство, изађи из смрти у живот.“ Стога, у том смислу, канон постаје дубоко личан, а ипак заједнички, одражавајући вечни Божји позив да уђемо у царство његове славе. Схвативши ово, чудо овог васкрсења из мртвих није само о Лазару, већ је заиста универзални позив свима, јер је свако од нас позван из духовне смрти.
Лазарев канон, такође, одражава одговоре присутних у Витанији, посебно Марте и Марије, Лазаревих сестара. Њихова вера је стварна, али непотпуна. Верују да је Христос могао да спречи смрт, али се боре да схвате да је може превазићи. Ова напетост одражава наше духовне животе. Химне нас нежно воде од делимичне вере до пуног поверења у Христову моћ над смрћу.
Стога је најочигледније да за све православне хришћане Лазарев канон није само теолошки, већ постаје дубоко духован и практичан. Црква нас стога све позива да размишљамо о свом личном духовном животу, да размишљамо и препознамо своју личну духовну смрт, а најважније је да усмеримо своју молитвену пажњу на универзални позив нашег Господа и Спаситеља Исуса Христа, да устанемо и ходамо у новом животу, са Њим. (Римљанима 6:4) Сведочећи Христовој моћи над смрћу, духовно смо ојачани да Га пратимо кроз Његово страдање, знајући да Крст на Голготи води до славног и животворног Васкрсења Христовог.
Приредила редакција портала „Кинонија“