Литургија и монаштво не представљају два одвојена света у животу Цркве. Њих повезује исти позив човеку да свој живот принесе Богу и ближњем. Евхаристијско сабрање открива Цркву као заједницу будућег века, док монашки подвиг сведочи да та будућност већ сада може и треба да преображава човеков живот. У оба случаја реч је о истом путу – путу од самољубља ка љубави, од затворености у себе ка заједници, од живота за себе ка животу у Христу. Зато проучавање извора, историјског развоја и различитих облика монашког и литургијског живота није само окретање прошлости.
Предање Цркве остаје живо управо онда када из њега умемо да црпимо одговоре на питања која поставља наше време. Савремени човек, окружен мноштвом речи, слика и информација, можда више него икада осећа потребу за тишином, сабраношћу и смислом. Монашко искуство и литургијски живот Цркве сведоче да се истинска слобода не налази у непрестаном умножавању избора, него у способности да човек себе дарује другоме и да у том даривању пронађе пуноћу сопственог постојања. Такви сусрети показују да богословско истраживање највише даје онда када остаје у живом додиру са искуством Цркве, а истовремено је отворено за озбиљан и одговоран научни разговор.
Из обраћања Патријарха српског Порфирија учесницима међународне научне конференције „Литургијска теологија и монашка пракса“