О немилосрдном слузи и ове ријечи које је изговорио Господ Христос, а говорио је увијек у причама и његова педагогија и васпитање се увијек и најчешће одвијало управо овако, наводећи примјере како и на који начин човјек може, ми људи, да се врати на прави и исправни пут. И говори о овоме што смо данас чули, савјетујући и просвјећујући оне који су га слушали и пратили.
И каже да је Царство Небеско као овај човјек који тражи свој дуг да се поврати од онога ко му је дао. Заиста, у овом животу, док смо ходећи и живећи, трудећи се, често пута гријешећи, као да се задужујемо. И зато се у старословенском језику мноштво гријехова називају долги или дугови, то јесте оно што нас као ужад веже и не да нам неки бољи, духовнији, смиренији напредак и богоугоднији. Дакле, веже нас тим узама слабости и нас, то јесте, ми се вежемо за њих.
Господ често тако наводи примјере ове, као што наводи на једном другом мјесту, гдје каже да је, да кажемо, та важност опраштања, као и овдје, врло битна, јер праштање подразумијева упрошћавање онога што смо гријехом и слабостима својим закомпликовали. И заиста, нема веће радости као када нам опрости ближњи наш, када нам опрости или када се улакшамо од својих дугова.
Само када упоредимо неке материјалне велике дугове, овдје се каже, примјером, о 10.000 таланата. У то вријеме то је велики износ новца. Као данас, неки, да кажемо, један таланат би могли упоредити са неком великом свотом, износом дневнице зарађене, и тако помножимо то са 10.000 пута, био би велики износ новца који би тешко било вратити.
Али Господ то упоређује колико је велико када се задужујемо и када гријехом се удаљавамо од самог пута исправности, пута богопознања, пута љубави и заједнице са Њим. Али толико је узвишена и велика милост и љубав Божија да, ево, као овај цар опрашта, као овај човјек, и у свакоме од нас лежи овакав примјер: да ли овога милостивога или овог другога који је, иако му је опроштено, иде и за мали дуг кажњава свог ближњега.
Ми својом вољом опредјељујемо се кога ћемо и како у себи хранити, да ли овог милостивог и милосрдног да опростимо, немилосрдног. А нема ништа љепше када ономе што смо задужили, или ако се код нас неко задужио овим или оним начином, да ли позајмицом, да ли неким слабостима, увредом, када му опростимо, невјероватно олакшање бива код нас, а сигурно и њему коме бива опроштено.
И то, Господ, највише и највећим бројем примјера у Светом Јеванђељу, потврђује. На другом мјесту каже: „Иди и не гријеши више, да ти се нешто друго не догоди, да се не деси.“ Дакле, и ту је, на првом мјесту, Господ прашта, па онда отпушта.
Тако и ми, што више пута опростимо, то јест, упростимо, јер гријех закомпликује наш начин живота, наш однос са другима, а када га праштајући сперемо са себе или омијемо се том љубављу, у ствари скидамо сваку напетост, сваку тјескобу, сваку замјерку и сваку другу слабост која може, а често пута може, да се зацари унутар срца нашег, па да опет из тога се роди и гњев према оним људима који су нас повриједили или који су изиграли наше повјерење, кроз то зајмодавање, односно узимање на повјерење.
Зато је то јако важно и битно, и Господ немали број пута наводи такав вид праштања. Угледајући се и на Њега самога, који је управо био то, милостиви и милосрдни, и неизрецива је милост и милосрдност Његова, да, угледајући се ми на Њега, постајемо боголика бића, приближавајући се Њему као најљепшем од синова људских, а то је Син Божији који је постао један од нас, да бисмо ми постали једно у Њему и са Њим, у заједници и са Оцем и Духом Светим.
Та Тројединична заједница која се сваки пут пројављује у светој Литургији, у ствари ми опонашамо Њу, ту вјечну заједницу Оца, Сина и Духа Светога, у чије име се крштавамо, чијим именом једни друге препознајемо и у чијој тајни, кроз тајну Светог Причешћа, обитавамо.
Заиста, трудимо се. Није лако, али се понављањем навика, тих добрих навика, као на нека од спортских дисциплина, што се чешће понавља, у нама се оснажује, у нама има већу моћ да као струне затегнемо, а мишићи су као струне да се затегну и јачају. Тако и наше духовне струне добрих навика, праштања, љубави, доброте, трпљења, бивају све снажније и јаче, да једни према другима будемо управо такви, милостиви и милосрдни и праведни самим тим, а правда јесте истина.
Када се њоме оправдамо, Христом, ниједна друга клевета, ниједна друга слабост неће нас осудити, иако можда на земаљском путу, доживљавајући неправду, али она вјечна ће као награда доћи, а овдје је већ почињемо кроз Свето Сједињење у тајни Тијела и Крви Христове.
Да Господ Бог благослови сваку заједницу, свако наше приближавање и свако наше освјешћивање и свако наше милосрдно дјело, да нас препозна и да у нама препозна Отац Небески, препозна Сина Свога као у огледалу, као мајка када се надвије над колијевку и види у очима дјетета свога свој лик и своју образност. Да свако од нас гледа образност један другога, свој образац, своје друго ја. Мој друг и мој ближњи јесте моје друго ја, а да у свима нама Господ се огледа и препозна Сина Свога Јединородног, кроз кога добисмо усиновљење.
Беседа коју је аутор изговорио на светој Литургији у Саборном храму Преображења Господњег у Требињу, 3/16. августа 2026. године.