Нема дана у години нити места где је српски народ православни живео, а да се не бисмо могли опоменути неког нашег страдања. Готово сваки град, и крај, и село у нашој земљи, а и шире од тога, носе белеге и ожиљке који о томе јасно сведоче. Управо зато данашњи дан и ово место на којем смо се сабрали јесу један од оних тужних, али великих дана, и једно од оних страдалних, али светих места, на којима се са страхопоштовањем и молитвом сећамо наших предака, сународника и суграђана, који су пре осамдесет и четири године невино пострадали у Новосадској рацији, али тачније речено у фашистичком Погрому у читавој Бачкој и, пре свега и изнад свега, у Шајкашкој.
Сабрали смо се најпре да принесемо молитву Тројединому Богу, Оцу и Сину и Светоме Духу, да упокоји душе новосадских страдалника, али и свих других мученика који су везани истоветним страдањем у многим местима Бачке, у многим местима Шајкашке, из Чуруга, Госпођинаца, Шајкаша, Ђурђева, Мошорина, Титела, Лока, Гардиноваца, Вилова, Жабља, Бечеја, Србобрана и Темерина, који су крвавих јануарских дана 1942. године мучени и убијани на кућним праговима, по улицама и трговима, по касарнама и магацинима, по завејаним њивама, у леденим водама Дунава и Тисе и другде докле је досегло зло њихових џелата. Нисмо се, међутим, сабрали да ми будемо судије, јер само је Бог Онај који суди свима праведно, а правда је Његова љубав. Овде смо да изнова посведочимо сву трагедију греха и суноврата људске природе, да се опоменемо колико зла, разарања и смрти у овај свет доноси човеково одступништво од Бога и колико човек, када одступа од Бога, може да се извитопери, али и да исповедимо и јеванђелску истину, истину наше вере, да без Бога не можемо бити истински, аутентични људи, да не можемо бити оно због чега смо саздани и из небића доведени у биће.
Покољ који се овде догодио, плод је обезбоженог ума. То је пад човека у духовни бездан, у којем други више није оно чему нас учи Јеванђеље, – други више није брат него непријатељ, – у којем се ближњи не посматра као икона Божја већ као сметња и претња, као противник. И управо нас зато Црква, браћо и сестре, позива да се молимо за све, за сваког човека, и да молитвено памтимо оно што се десило овде, не да бисмо мрзели, не да бисмо злопамтили, већ да се кроз сећање више никада и никоме не понови слично зло и да бисмо се исцељивали и исцелили молитвом и вером.
Молитва и памћење су дуг према жртвама и опомена нама живима. Уче нас да човек без Бога лако постаје не само нечовек него звер, а народ без сећања неприметно клизи у амбис нових обмана. Свако страдање, свачија патња и свако мучеништво живе, пре свега, у вечном памћењу Божјем, али живе и у срцима људи, нарочито у срцима оних који су добили благослов и крст да буду носиоци мученичког венца.
Од најранијег свог детињства, као Чуружанин, носим у себи живо и болно приповедање оних који су били сведоци мрака и крвопролића невиних у селу у којем сам одрастао, страдање какво је било и овде у Новом Саду. Носим у себи сећање на приповедање о несрећи те 1942. године, где је готово четвртина села насилно уморена. Са тим сведочанствима, утканим у колективно сећање народа који живи на овим просторима, данас стојим пред вама као свештеник и као поглавар – по Промислу Божјем – наше помесне Цркве, са осећањем туге и бола, који у смисао претаче и преображава једино истина Васкрсења Христовог, једино истина Његове победе над смрћу. Божја милост је допустила да се о мученичком подвигу неких међу њима сачувају сведочанства, како би њихов пример био путоказ и надахнуће.
Један од таквих примера, сличан ономе који смо мало пре чули из слова градоначелника Новог Сада, јесте страдање петорице браће Јовандића – Милорада, Саве, Паје, Живка и Боре – и њихове мајке Јелене. На питање егзекутора које су вере, најстарији у име свих, Милорад, је мирно одговорио да су православни Срби. Потом су сва петорица убијени у дворишту породичне куће, а њихова мајка, претучена и затворена, није могла долично ни да оплаче своју децу. Ту је и пример свештеника Вељка Зуцајића, професора Карловачке богословије, који је, схвативши судбину која њега и његове састрадалнике чека, позвао све да клекну и клечећи помоле се Богу, у молитви окончавши свој земаљски живот. А ту је и света успомена на Мару Стојадиновић, кћер умировљеног чурушког проте Василија, која је, не пристајући на понижење и зло, својим исповедничким држањем посведочила да страх од смрти нема последњу реч.
Данас се молимо за све пострадале у Новосадској рацији и Погрому у Бачкој, за православне Србе, за Јевреје, за страдални ромски народ и за све друге невине жртве. Њихова крв вапије Богу, али и нама, да градимо свет у којем ће различност бити дар, јер то и јесте дар од Бога, а не повод за злочин, амбијент у којем ће се човек препознавати као брат и сестра, а не као непријатељ и сметња.
Нека овај помен не буде само тренутак у календару већ завет да ћемо чувати истину, завет да нећемо делити жртве по броју, имену или вери, завет да ћемо младе васпитавати у духу мира и међусобног разумевања, али и историјске одговорности.
Нека би Бог дао да Дунавом и Тисом, као и свим рекама наше земље и целог света, никада више не потече људска крв, а нарочито крв невиних, да ова плодна и благословена Бачка више никада не буде поприште зверства већ простор мира и суживота и братске љубави.
Вечни покој свима невино пострадалим у Новосадској рацији и свим страдалницима Бачке, страдалим у јануару 1942. године. Нека им Господ подари блаженство у Своме непролазном Царству, а нас, по молитвама њиховим, да укрепи љубављу и праштањем, да бисмо у последњи дани чули спасоносни глас Христов и постали заједничари Царства Његовог. Амин!
*Извод из слова Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, после помена жртвама Погрома у Новосадској рацији, 23. јануара 2026. године на Кеју жртава рације у Новом Саду.