Нека је благословено име Господње – ове ријечи Светога праведнога и многострадалнога Јова могу бити само изговорене Духом Светим и у Духу Светоме, оном Духу Светоме кога нам је Христос обећао и послао, а кога прослављамо и ове дане. Вјера и бол, сузе и загрљај, питање и тишина, суза и осмијех оног благог студеничког распећа. Све су то мисли и осјећања која ево 40 дана вију изнад нас, прожимају нашу душу као онај мач који је пробо душу Пресвете Богородице гледајући Сина распетога.
И опет питање и опет тишина страдања пред којим је застало човјечанство. Јер кад дијете страда, онда све стане, све се уздрма. Велики мислиоци су застајали над сузом дјетета и питали се шта је смисао и зашто, а пред страдањем дјетета васељена и небеса се уздрмају и застану опет у тишини, али у тишини која одзвања васкрсењем, која одзвања животом и вјером и дубином.
Онај одар нашег Јована је највећа утјеха и онај лик благи је живот анђеоски и смисао. И над њим опет је било питање и опет тишина. Нека је благословено име Господње, рекао је праведни Јов страдајући и у дубини свога срца не желећи ни једног тренутка да похули на име Господње. То јововско страдање дато је нашим о. Остоји, Викторији и Ксенији, праведнима и кроткима, побожнима и богобојажљивима какав је био Јов. И само такви могу носити и изнијети страдање које се некоме да. И опет само и једино Духом Светим и у Духу Светоме.
Знам, и сви знамо, да дубоко у тишини свога страдања и страдања ове дивне и благочестиве породице се пројавила Црква Божија. Пројавила се љубав Божија и онај смисао и оно амин које смо рекли кад смо се крштавали и постали хришћани. То амин је био печат наше вјере, која се пројавила и засијала над одром дјетета Јована. Али је засијала прије свега у срцима о. Остоје и његове породице. У тој тишини страдања посвједочено је оно кад смо учили да је Црква заједница и љубав и да у њој налазимо смисао и испуњење.
Знам оче Остоја, брате и пријатељу, да у тој тишини страдања вјерујеш да живимо за живот, а не за смрт и да ти и твоја породица вјерујете да смрт нема задњу ријеч, него је превазиђена и побијеђена. Знам да знате да ће у тузи и тишини вашег страдања провијати, кроз пукотину, свјетлост оног васкрсења Христовог, као из гроба животворног. Јер знамо браћо и сестре да васкрсење није утјеха за слабе и млаке, него је оно истина и вјера за јаке и достојанствене.
И зато свједочимо достојанству вашег тишине страдања, јер у њој је смисао и нашег постојања. И опет ће доћи питања и опет ће доћи тишина и опет ће доћи суза, ал’ опет ће просијати осмијех благи Христовог распећа у Студеници. Тај благи осмијех који говори о васкрсењу и ономе да ту није крај.
Игра Јованова је игра на небесима. Осмијех Јованов је осмијех данас небеса и осмијех који нас блажи и који нас тјеши. И у тој тишини вашег страдања нека буде ваша утјеха, а нико не умије да утјеши као што утјеши Господ. Утјешиће и живот и умножиће се живот и умножиће се љубав на темељу овога страдања и губитка, који је губитак и ваш, али и цијеле Цркве. И ту се опет пројавила тајна Цркве Божије. Да кад страда један орган, да страда цијело биће. И сви смо свједоци тога.
Нека би Бог дао да у тишини свога срца нађемо снаге и нађемо ријечи оних јововских и да их понављамо, и да нам оне буду звијезда водиља и вама утјеха и спасење: да је благословено име Господње од сада и до вијека. Амин.
Беседа изговорена на четрдесетодневном помену новопрестављеног дечака Јована Кнежевића (2013-2026), на гробљу манастира Косијерева, 6. јуна 2026. године.