Основна је заповијест коју је Господ дао људима да је свима, у овом свијету, потребно истинско покајање. Дакле, оно што човјекa приближава и води ка Богу јесте, прије свега, истинско покајање и познање своје немоћи. Кроз овај процес човјек се приближава Богу и схвата своју немоћ. Спознајући да је створење Божије, човјек схвата величину свемоћи Божије који је наш створитељ, истински Бог који је сишао на земљу да спасе род људски. То су основне истине које човјек треба да зна. Уколико не познаје ове истине, човјек ће лутати у овоме свијету. И они који долазе у цркву, а не познају и не живе истинским покајањем биће празни и осјећати тугу, невољу, несрећу, немајући радости у свом животу.
Зато свако од нас треба да се потруди да достигне истинско, прије свега нелицемјерно покајање човјека који живи у истини. Онај који се лицемјерно каје, не мијењајући свој живот, неће достићи до Бога и царства небеског.
Како да препознамо да ли се истински кајемо и шта је то што нам показује да смо на истинском путу покајања?
Ако то не знамо и не препознамо нећемо знати ни да ли се заиста кајемо и какав је унутарњи осјећај покајања.
Код светих отаца Цркве постоје двије ствари на које треба обратити пажњу. Једна од њих је да човјек, који се истински каје, који се приближава Богу, који задобија благодат Духа Светога, који је на путу ка царству небеском, има осјећај мржње према гријеху.
Дакле, први осјећај који човјек добија када се истински каје, када се мијења, јесте одвратност према гријеху и мржња према њему. Силу оне мржње, коју ми, нажалост, усмјеравамо према својим ближњима, мрзећи их и осуђујући, треба да окренемо ка гријеху. Када човјек увиди да у себи има неки гријех, знак његовог покајања и прије свега опроштаја гријеха, јесте да замрзи тај гријех не примајући га у своје срце, одврараћајући се од њега у свом унутарњем бићу. Када се човјек у свом унутарњем бићу буде одвраћао од гријеха, онда тај гријех никако неће моћи да продре у наше срце и човјек ће успјети да се заустави на путу гријешења.
Осјећај мржње према гријеху нам је потребан како би знали да се истински кајемо. Ако немамо тај осјећај или ако чинимо гријех, који нас поробљава, треба да знамо да смо далеко од Бога и да немамо никакву заједницу са Њим. Колико год долазили у цркву, ако немамо осјећај мржње према гријеху ми смо удаљени од Бога. А сваки човјек може да дође до овог осјећаја уколико се истински каје.
Други осјећај који човјек мора да има у свом животу, који ће означити његову везу са Богом, је повезан и сличан овом првом, осјећају мржње и одвратности према гријеху, али је и дубљи. Он тражи да човјек, који духовно испуњава закон Господњи, треба себе да осјећа као дужника Божијег.
Дакле, да би истински испуњавао закон Господњи на духован начин, човјек треба да има осјећај да ништа не испуњава и да је велики дужник Богу. Онај који тјелесно испуњава закон, испуњавајући га само на спољашњи начин, има осјећај да тиме чини неку услугу Богу.
Међутим шта се догађа? Чиме се то храни човјек који мисли да чини службу Богу, сматрајући себе праведником који задужује Бога?
Човјек који мисли на такав начин напаја се са двије највеће и најгоре страсти, у чију замку човјек може да упадне у овоме свијету, а то су сујета и гордост. Докле се горд човјек напаја демонским силама сујете и гордости, мислећи да испуњава закон Господњи, он се, падајући у гријех сујете и гордости, удаљава од Бога. Потребно је да човјек у себи изгради осјећај дужништва према Богу што значи да се спусти у дубину смирења гдје ће јасно моћи да види Бога схвативши да је Он тај који дјела у њему.
Извршавајући заповијести Господње, човјек ће бити у стању да види да је у њему присутна благодат Духа Светога која му помаже да се одржи на том путу. Осјећај да смо дужници Божији управо је једини знак да смо у истини и да стојимо у њој. Тада ћемо имати искрено и истинско покајање кроз које ћемо моћи да задобијамо плодове Духа Светога.
У ове двије тачке човјек мора да пронађе себе. Ако нема тога он је на погрешном, а не на путу Господњем. Нажалост, и ако све споља чини: и ако долази у Цркву, и ако се причешћује, иде на литургије, пости, моли се, такав човјек све то чини са сујетом и гордошћу што је, авај, погибао. Такав човјек је промашио Бога и неће стићи у заједницу са Њим, колико год испуњавао све спољашње.
Зато је потребно да обратимо пажњу и да знамо да је мржња према гријеху, свом својом душом, кључна ствар да би нам Бог опростио гријехе, како кажу свети оци. У Псалтиру постоји један стих који каже: Пуном мрзошћу омрзао сам Господе гријех, а то је Божији и дар Духа Светога.
Омрзао сам гријех, значи да сам се сјединио са Богом. Да мрзим гријех значи да се Бог уселио у мене, да се у мене уселила чистота која мрзи гријех.
Ако, пак, не мрзи гријех него га још и чини отворено (јер је још гора ствар видљиво имати и чинити гријех) значи да човјек живи потпуно тјелесно и да се није ни дотакао живота по Богу и Духу Светом.
Дакле, престанак чињења спољашњих гријехова је прва ствар на том путу. Када човјек не чини гријех дјелом је први корак који ће човјек учинити на путу покајања. После тога наступа онај други дио- борба са самим собом у свом унутрашњем бићу, гдје ћемо видјети докле смо стигли и јесмо ли се зауставили на путу гријешења дјелом. Ако нисмо, ми живимо само тјелесно. А када већ живимо тјелесно, онда се на нас односи онај други смисао живота када, у свом лицемјерству, гордости и сујети, сматрамо да испуњавамо закон Божији.
Међутим, шта се нажалост догађа?
Ми тада упадамо у замку осуђивања дугих што је показатељ да смо на лошем путу и да нисмо у заједници са Богом.
Зато, обратимо пажњу како живимо. Наше молитве, наш пост, наше причешћивање тијелом и крвљу Господњом, долазак на свете литургије и живот у Христу у том случају, биће нам показатељ ове двије ствари које живимо имајући их у себи чисте и јасне. Ако није тако онда нам је потребно још дубље покајање. Уколико није тако, ми као православни хришћани, бићемо највећи лицемјери у овоме свијету, а не други људи који и не знају за овај духовни закон. Ми смо се крстили управо да бисмо добили тај духовни закон односа са Богом у Духу и истини. Ако тако не живимо онда је сав наш живот једно лицемјерје, промашај, и наћи ћемо се најудаљенији од Бога ако наставимо да живимо на тај начин.
Они који нису познали истину на овакав начин имаће оправдање пред Богом. А ми, којима истина дата на овакав начин, какво ћемо оправдање дати Богу Који нам је дао све, дао нам и Себе да Га добијамо у свој Његовој пуноћи.
Обратимо пажњу како живимо. Трудимо се да задобијемо овакав плод, истински плод: мржњу према гријеху као прву и основну димензију живота у Христу и чистоти сједињења са Богом. Други плод, који нам потрђује да су нам опроштени гријеси и да нам Бог опрашта гријехе, је да се осјећамо дужницима Божијим.
У Светом Јеванђељу се каже, када испуните све што вам је заповијеђено у Јеванђељу, каже Господ, кажите: Ми смо слуге бескорисне, непотребне слуге. То значи имати осјећај да смо дужници Божији и да је мало један наш живот да вратимо тај дуг Богу. И да живимо хиљаду живота опет би било мало у односу на дар живота вјечног који нам Бог даје и дао нам. Потрудимо се, зато, да не будемо на страни оних који ће бити осуђени живећи сујетом и гордошћу у овоме свијету.
Сматрајмо себе дужницима Божијим, спустимо главу под моћну Божију руку. Смиримо се, схватимо своју немоћ. Онда ће нам Бог дати Себе кроз кога ћемо препознати присуство Његово у себи тако што ћемо замрзјети гријех, тако што ћемо замрзјети све што је противно Божијем закону, тако што ћемо замрзјети оно што нас прља, добијајући кроз то истински осјећај и потврду да смо на путу царства небеског.
Треба овога да се држимо до самог свог краја да то не буде осјећај који се јави па нестане, већ непрестани осјећај који човјек мора да изграђује тежећи мржњи према гријеху, не мржњи према човјеку, не према ближњем, не према брату, него мржњи према гријеху. Друго је да будемо дужници Божији знајући да још много тога треба да уложимо да би нам Бог дао опроштај гријехова.
Обратимо пажњу како живимо да не бисмо били као немудри. Будимо као мудри, као они који живе истинским животом у Христу достигавши тако да и у овом животу осјетимо шта је Царство небеско а у вјечном животу наслиједивши заједницу живота у Царству небеском, Царству Оца, Сина и Светога Духа. Амин.
*Аутор је сарадник мисионарског портала Кинонија.