Шта се оно иза брда сија,
Иза брда и српских планина?
На истоку родила се звезда,
Звезда сјајна као дукат жути.
Родила се, греје и изгрева,
Док је света и док има људи,
Да угреје срце човеково,
Да му даје топлоте и мира
И светлости, у Рају да живи.
Али човек слабе воље беше,
Слабе воље и погрешних хтења.
Место раја одабра да греши,
Место мира немиром да живи,
Тако беше од почетка света.
Звезда сија, громови се чују,
Јече брда, тресу се планине,
Хуче ветри, побеснело море,
Муње бију свуд по земљи лепој,
Да у муци препозна се грешка.
Али човек тврда срца беше,
Лакша мука, него преумљење.
Тако редом пролазило време,
Кроз ратове и болести тешке,
Потоп, пожар и цепања земље.
Доби човек затим другу шансу,
Да Васкрсне цело своје биће,
Да Васкрсне и земљу и звезду.
Ал не хтеде човек да проживи,
Дража мука и земаљско блато,
Него небо, него звезда сјајна.
Све то народ лепо опевао,
Па уз гусле и народне песме,
Претакао из мука у химне,
Лепо пева, горко сузе лије.
Опет тако пролазили дани,
Сваки народ истом муком живи,
Сваки народ другим би да влада,
Само ретки хоће да се граде.
Радили су и градили мира
Ретки људи које памти звезда.
Такав беше Немањићу Растко
Који брзо доби име Сава.
Сава хтеде да Србију дигне,
Да је дигне Богу до небеса
Хтеде да по рају Срби ходе.
Да се пењу кандилом и свећом,
Тамјаном, постом, молитвом, бдењем,
Али душман не даде им мира.
Дрхти сва лепота Србинова,
Надвили се облаци над звездом,
Свеће жиже, тамјана све мање,
Душман по звој земљи ударио.
Прође тако опет неко време,
Подизао Господ Србе свете,
Подизао у Срба јунаке,
Да одбране земљу Србинову.
Немања и славни Цар Лазаре
Деспот Стефан, касније Ђорђије,
За њим Милош и остали прваци,
Бранили су и градили цркве,
Цркве своме Богу јединоме,
Богу своме и Светоме Сави,
Сави и свим другим дивним светим,
Којим нас је Господ обасуо.
Све то народ лепо опевао,
Па уз гусле и народне песме,
Претакао из мука у химне,
Лепо пева, горко сузе лије.
Тако прође опет неко време,
Таман опет засијала звезда,
Опет грми свуда са небеса,
Опет грми, мирише на рата,
Бљују топови, ватру ко из ада.
Опет Господ позив’о јунаке,
Позив’о их да Србију бране,
Српску господу, Степу, Путника,
Мишића и његове синове,
Јер господа беху домаћини
Који ништа туђе нису хтели,
Ништа туђе, ал ни своје дати.
Опет Срби тешко пропатили
Блага лица са фресака гледе,
Опет тамјан тад се појачао,
Засијале свеће ко буктиња,
Речи свете да Србе посвете,
Николај и Јустин говорили,
Опевали веру у народу,
Та два гласа ко две трубе громке,
Живе гусле да предање носе,
И преносе деци својој милој.
За јецаје Господ одговара,
Одговара својим вишњим миром,
Полупустој земљи Србиновој,
Те на небу опет сија звезда.
А кад нема душмана да прете
Срби себи успешно се свете.
Птице небом заједно се крећу,
Живуљке се крију у дрвећу,
Риба с рибом у јату плови,
Чак и звер са другом звери лови,
Али ђаво опет не да мира,
Навикао човек да зло бира.
Па се Господ са утехом јавља,
Са Источном звездом православља.
Док је века и док има људи,
Да подсећа и од смрти буди.
Родила се на истоку давно,
Прославља Тројично име славно.
Зановила Србинову земљу
Зановиће васељену целу.
Од свих мука да чува и брани
Који вером нису одустали
За вратима раја који жуде,
Да уздигне до небеса људе.
*Аутор је сарадник мисионарског портала Кинонија.