ПИШЕ: Протопрезвитер Остоја Кнежевић
Оно што је наша обавеза је да кажемо велико хвала свима без изузетка, не само за ову данашњу службу и за ову данашњу молитву, него за сву љубав и доброту и топле молитве које су узнешене од оног 29. априла па до данашњега дана. А та љубав и та молитва и та топлина и та људскост је била, и јесте, упућена Јовану. И ми је кроз њега доживљавамо и кријепимо се њоме, гријемо се њоме и тјешимо се њоме. Иако смо некада помислили како је много зла и неискрености и пакости и нељудскости у овоме свијету, ови дани су нам показали да овај свијет ипак има на коме још да почива.
Највише бих погријешио ако бих се некоме почео захваљивати лично, јер толико је добра, толико љубави, толико суза, толико ћутања, толико труда око нас било ових дана да било какав списак да правим, направио бих грешку и некога бих изоставио. А и ви сви нијесте са Јованом и са нама да бисмо вам ми узнијели некакву хвалу, него што је то био и што то јесте, зов вашега срца и зато што сте сви Христови.
Нека Бог свакоме добром и љубављу и милошћу и благошћу својом узвраћа.
Јоване, мили наш, шта теби данас, послије ових 40 дана, да кажем као наш рапорт? Како нам је без тебе? Огромна празнина је остала у срцима нашим, која нас вреба и среће на свакоме углу. И када се будимо и када заспивамо и када у кола сједамо и чекамо да се твоја врата затворе и када чујемо звук низ степенице и слушамо јесу ли то твоји кораци.
С нашом празнином ћемо се ми носити, али оно што је најважније, ми за тебе не бринемо, јер си скупом цијеном плаћен да би отишао у ништавило. Плаћен си крвљу Христовом и Његовом крсном жртвом искупљен, као и сваки од нас. И зар да сумњамо у ријеч Господњу која каже: Пустите дјецу да долазе к мени и не браните им, јер је таквих Царство небеско. И зар да се не кријепимо оном ријечју: Тамо гдје сам ја, тамо ће бити и слуга мој. Једино што је суштинска утјеха су ријечи Господње.
Ти си нас својим одласком научио да се ослободимо страха, од свакога страха: страха од патње, од болести, од страдања и, оно што је најважније, страха од смрти. Јер знамо да ће смрт зацјелити наше ране, не она смрт да ће нас одвести у непостојање, него да ће нас срести са тобом. Једини страх који је остао је страх да нећемо бити достојни да будемо тамо гдје си ти. Али ето, нама је Бог дао дане као шансу да се боримо, да будемо тога достојни.
Опрости ми што су ове ријечи овако незграпне и што их изговарам помало кукавички, јер ти нијеси био такав. Ја од твоје треће или четврте године, никад твоју сузу видио нијесам. Када си задобио рану смртну, када су твоје кости пробале твоју утробу и твоје срце, ти си нам рекао да те ништа не боли и да хоћеш кући. Тражио нам воде, вјероватно мислећи да ћеш њоме своју рану и свој огањ унутрашњи угасити. И молио си да ти не скидају крст Христов када су требали да те сниме. И тако си отишао без иједне сузе, без иједне тешке ријечи, без иједног уздаха.
Опростите на овим ријечима, ја са Јованом могу да причам увијек, али хтио сам и са вама као својима најближима да подијелим оно шта ми живимо и да кажем, заиста, оно што и осјећам. И оно што ми је, прве ноћи кад се Јован упокојио, отац Слобо из Бара рекао: Оче, морамо имати повјерење у Господа. Та проста ријеч у ствари говори све.
Дакле, нека Бог свакоме добром и својим благословом узвраћа.
Беседа изговорена на четрдесетодневном помену новопрестављеног дечака Јована Кнежевића (2013-2026), на гробљу манастира Косијерева, 6. јуна 2026. године.