ПИШЕ: Јеромонах Атанасије (Арсоски)
Већ неколико векова, као назив светотајинског сабрања хришћана, навикли смо да користимо термин „Литургија“. То је старогрчка реч, или боље речено кованица од две речи, и у преводу значи „народни, друштвени, јавни рад“. У античком свету, свака друштвена иницијатива и активност (нпр. хуманитарна, друштвена, политичка итд.) називала се „литургијом“. У првим вековима, хришћани су чак избегавали употребу термина „литургија“, јер се повезивао са активностима које су биле везане за пагански свет. Првобитно, односно у ранохришћанском периоду, па све до периода после иконокластичких превирања (8–9 век), коришћени су други термини. Карактеристични су следећи: „трпеза“ (са каснијим додатком придева „Господња“), „скупштина“ (најчешће коришћени термин, који се налази и код великих отаца и црквених писаца), „евхаристија“ (грчка реч за захвалност), „ломљење хлеба“. Међутим, од 9. века па надаље, термин „литургија“ улази у масовну употребу.
Основа Литургије је сакупљање одређеног броја хришћана на једном месту. Сврху сакупљања поставља Глава Цркве, односно Богочовек Христос, који је дао недвосмислена упутства: „Ово је тело моје које се за вас даје; ово чините у мој спомен“. Исто је учинио и са чашом, после вечере, говорећи: „Ова чаша је Нови Завет у крви мојој, која се за вас пролива“. Дакле, сврха поменутог сакупљања је заједничко једење Тела Христовог и пијење Његове Крви. Затим следи захвалност за овај велики дар, следећи пример који нам је такође оставио Христос. Узајамно причешће Телом и Крвљу Христовом је врхунац литургијског сабрања. Међутим, није ствар само у сакупљању, једењу, пијењу, захвалности и одласку. У оквиру овог свештеног сабрања укључена је и поука, са циљем међусобне подршке и духовног изграђивања.
Сврха горепоменутог сабрања је да се заједно једе Тело Христово и пије Његова Крв. Након тога следи захвалност за овај велики дар, следећи пример који нам је такође оставио Христос. Узајамно причешће Телом и Крвљу Христовом је врхунац литургијског сабрања.
Међутим, приношење хлеба и вина за трпезом, и изговарање проповеди ради духовног назидања, били би једнострани људски чин ако не би били праћени одговарајућим молитвама. Обраћајући се Богу, хришћани Га моле да пошаље благодат Светог Духа за конкретне радње. На почетку, када се заједница окупља, моле Бога да благослови њихов заједнички улазак у конкретни простор, како би испунили горе поменуту Христову заповест. Након уласка, пре почетка читања библијских текстова и апостолских посланица, након чега следи објашњење и поука, неопходно је и обраћање Богу, како би се просветлили умови окупљених како би могли да разумеју јеванђеоску поруку. И, наравно, молитва је неодвојиви део приношења хлеба и вина, будући да их благодат Светог Духа претвара у Тело и Крв Христову. Затим следи већ поменуто захваливање.
Из ових наведених елемената већ препознајемо структуру евхаристијског сабрања:
1. Окупљање; 2. Улазак у одређени простор; 3. Читање библијских текстова и поука; 4. Приношење хлеба и вина; 5. Захвалност Богу и призивање Светог Духа на принесене дарове; 6. Заједничко једење и пијење Тела и Крви Христове (причешће); и 7. Изражавање захвалности Богу за причешће.
Наравно, сваки од ових тренутака прати молитва целе окупљене заједнице. Поред молитава за конкретне радње, ова хришћанска сабрања су увек укључивала опште молитве и прозбе, које практично обухватају цео свет.
Током двадесет векова црквене историје, спољашњи изглед литургијског, евхаристијског сабрања се значајно мењао. Међутим, што се тиче унутрашњег дела, односно суштине, није било промена. Поменута структура је способна да опстане у различитим облицима спољашњег изгледа.
Већ сам поменуо да је древни назив за ово сабрање „трпеза“. Треба одмах нагласити да ово није алегоријски израз. То је стварно име које описује карактер евхаристијских сабрања. Наиме, у апостолском и ранохришћанском периоду, евхаристија је буквално била трпеза. Током свог земаљског живота, Господ Исус Христос је свакодневно био за трпезом са апостолима, и често је био присутан за трпезама људи различитог друштвеног статуса. Најкарактеристичније је описана заједничка трпеза Христова са апостолима, непосредно пре Његовог спасоносног страдања. Ова трпеза је позната као Тајна вечера. Из јеванђеоских текстова сазнајемо да је за том трпезом успостављен Нови завет између Бога и човечанства. Објављивање Новог завета и његова актуелизација вршила се и врши се ломљењем хлеба и благосиљањем чаше вина (раствореног водом). У овом окружењу, тај хлеб и вино су, заправо, Тело и Крв Христова.
У апостолском, или ранохришћанском, периоду, евхаристијска скупштина је наставила да буде трпеза. У то време, људи су се окупљали за трпезом по различитим основама. Уосталом, за трпезама се одвијало међусобно дружење и заједништво. Имали су свој редослед, према грчко-римској пракси тог времена. Тако су и хришћани преузели тај модел окупљања, дајући му потпуно нову димензију због разлога и садржаја својих окупљања.
Из библијских записа сазнајемо да су од апостолских времена примећене извесне злоупотребе, које су доводиле до нереда на евхаристијским трпезама. Наиме, апостол Павле је упутио озбиљан укор коринтским хришћанима, због непримереног понашања појединаца током евхаристијских трпеза, односно сабрања. Ризик од таквих проблема још се више повећао након што је хришћанство добило слободу у Римском царству, а посебно након што је уздигнуто на ниво државне религије. Већ у раном византијском периоду јавила се потреба да се трпеза одвоји од светотајинског дела приношења Дарова и међусобног причешћа. Заправо, тада је извршена рокада, а евхаристијско ломљење хлеба и благослов чаше померени су испред заједничке трпезе. Трпеза није потпуно искључена, већ је померена да се одржи после причешћа (где је постојала и постоји могућност за тако нешто). Међутим, упркос овој промени, сачувана је суштина, односно неоспорна чињеница да евхаристијско сабрање представља нашу заједничку трпезу са Господом Исусом Христом. Нераскидива веза између евхаристијске и обичне трпезе може се посебно уочити данас у манастирима Свете Горе. Наиме, када се слави већи празник, последње опроштење се врши после трпезе (завршава се благодарење после причешћа, иде се за трпезу, а након што се заврши заједничка трпеза, враћа се у храм и врши се последње опроштење).
Црква је живи организам и њоме руководи Свети Дух, због чега су такве спољашње промене могуће. Разлог њихове нужности је очување црквеног поретка, а то је ради несметаног кретања и раста у заједници са Богом, из чега произилази и наша међусобна заједница. Узимајући у обзир структуру литургијског, односно евхаристијског сабрања, можемо закључити да у њему учествују свесни хришћани. Дакле, ако се неко придружи том сабрању, моли се душом заједно са свима, пажљиво слуша библијска читања и учење, причешћује се Телом и Крвљу Христовом и, заједно са свима, захваљује Богу на том дару, онда је терминолошки исправно рећи да учествује. И, ако је неко само физички присутан, али унутрашње одбија да учествује у поменутим сегментима сабрања (не моли се, не слуша поучне делове, не причешћује се и не захваљује Богу на томе), онда је исправно рећи да је само присутан. Избор је остављен слободној вољи сваког од нас.