Док се сабирамо ове свечане и свете вечери Великог четвртка, стојимо на прагу страдања нашег Господа. Вечерас нас Црква позива не само да се сетимо Тајне вечере, већ и да духовно уђемо у тајну Христовог страдања, прореченог вековима пре него што се догодило. Међу гласовима пророка, нико не говори са тако дубоком јасноћом о страдању као пророк Исаија. Његове речи, написане много пре Христовог доласка, осветљавају пут који води до Крста.
Пророк изјављује: „Он беше презрен и одбачен од људи; човек болова и упознат са тугом.“ У овим речима препознајемо Христа, напуштеног, несхваћеног и изданог.
Управо ове ноћи, Он је предан, одречен и остављен сâм. Страдајући Слуга Исаије није далека фигура; Он је Исус, који добровољно улази у људски бол. Исаија наставља: „Заиста је понео наше болове и понео наше туге.“
Страдање није само епизода патње; То је чин љубави. Христос не пати за себе, већ за нас; за наше грехе, наше терете, нашу сломљеност. Сваки ударац бичем, свака увреда, сваки тренутак агоније подноси се за спасење света. Пророк говори још живописније: „Он је рањен за наше преступе, измучен је за наше безакоња; казна мира нашег би на њему, и ранама његовим ми се исцелисмо.“
Овде видимо Крст не као пораз, већ као победу. Кроз патњу долази исцељење; кроз жртву долази искупљење. Исаија, такође, предсказује Христову тиху истрајност: „Као јагње што се води на заклање, и као овца што ћути пред онима који је стрижу, тако ни Он није отворио уста своја.“
У искушењима која следе ове ноћи, Исус се не опире. Он се не брани. Његова тишина није слабост, већ божанска послушност; предаја вољи Оца.
И коначно, пророк открива дубину ове мистерије: „Душу своју излио је на смрт… и понео грех многих.“
Страдање је крајња жртва. Христос се потпуно даје, не задржавајући ништа, како би се човечанство помирило са Богом. Док размишљамо о овим пророчким речима, схватамо да Крст није био случајност историје, већ део Божјег вечног плана спасења. Оно што је Исаија видео у сенци, ми сада видимо у пуноћи.
Вечерас, приступимо овој тајни са страхопоштовањем и захвалношћу. Размислимо о љубави која је довела Христа до Крста и запитајмо се: како да одговоримо на такву љубав?
Нека научимо да носимо своје крстове са вером. Нека прихватимо понизност, стрпљење и опроштај. И нека никада не заборавимо да нам је кроз Његову патњу дат вечни живот.