ПИШЕ: Митрополит прокониски Јосиф
„Боже мој… пао сам… Подигни ме. Васкрсни ме. Спаси ме!…“
У овај „последњи“, „велики“ и „спасоносни“ дан Педесетнице, у којем нам се открила и у којем се клањамо и славимо велику тајну Свете, Једносуштне, Животворне, Нераздељиве и Несливене Тројице – Једнога и Јединога Бога: Оца и Сина и Светога Духа – одмах након свечане Свете Литургије, служимо „Вечерње коленопреклоњења“ (Вечерњу молитву педесетничку). На овој служби појемо химне посвећене превасходно Свесветом Духу, Трећем Лицу Трисветлог Божанства, Који је „светлост и живот, и живи извор духовни; Дух мудрости, Дух разума; добар, прав, духован, који влада, чисти сагрешења; Бог и обожитељ; огањ који од огња исходи; који говори, дела, раздељује дарове.“
Одмах након вечерњег „Входа“, и пошто се отпева „Свјете тихи“ и свечани Велики Прокимен „Ко је бог тако велики као Бог наш? Ти си Бог који једини чини чудеса!“ у дубоком, величанственом гласу, достојном свог значења и поруке, ђакон позива све нас, клир и народ, да клекнемо и упутимо Богу молитвене речи вапаја на коленима: „Опет и опет, приклонивши колена, Господу се помолимо.“
Од светлосног и радосног светог дана Васкрса па све до данас, клечање је било забрањено. Према Светим Канонима, а да би се нагласила радосна и спасоносна порука васкршњег искуства Цркве, молитва Православних узноси се стајањем („орτοστάδην“). Дакле, у усправном ставу, а не на коленима. Међутим, у овом часу то стајање се оставља по страни, не само да бисмо богодолично поздравили Свесветога Духа, „кроз Којега се Отац познаје и Син слави, и од свију дознаје једна сила, једно уједињење, једно поклоњење Светој Тројици“, већ и да бисмо изговорили оно што приличи залуталима – какви смо сви ми, без изузетка: „Сагрешисмо!“, и да бисмо затражили милост Божију, опроштај, очишћење и помиловање.
Наш народ клечање назива и „метанија“ (покајање). Јер став онога који се каје јесте управо „приклањање колена“. Колена доле, лице доле.
То једноставно значи: „Боже мој, на дну сам. Пао сам. Постао сам прах и пепео. Подигни ме. Васкрсни ме. Спаси ме!…“ Тако смо данас, када је Утешитељ, Дух Истине Који „чисти сагрешења“, дошао у свет, позвани да заузмемо став (не само телом, већ и животом!) покајника:
„Опет и опет, приклонивши колена, Господу се помолимо“.
У Криту старији људи кажу: „Па макар се на овај дан нашао потпуно сам на врху планине, мораш клекнути и прекрстити се“. Ове речи крију осећај стварног учешћа у животу Једног Тела Цркве, независно од спољашњих околности. Осећај органског јединства верних у Богу Тројици, где год их животне прилике навеле да буду… И верник клечи где год да се налази: у својој цркви, у свом дому, или у болници ако је болестан; на свом броду ако плови морем; на планини, у пољу; у тору; у шуми; у туђини; на присилном раду; у тамници… Где год да јесте!
„Опет и опет, приклонивши колена, Господу се помолимо.“
Прва молитва
Прва молитва коленопреклоњења упућена је „Пречистом, неоскврњеном, беспочетном, невидљивом, непојмљивом, неиспитивом, непромењивом, непревазиђеном, неизмерном, трпељивом Господу“, „Оцу Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа“, и моли Га – са Његовим сопственим састрадањем као нашим јединим браниоцем – да нас прими док падамо ничице пред Њим покајани и вапијући: „Сагрешисмо!“. Подсећа Га да смо још од утробе мајке наше Њега јединог имали за Бога свог, али пошто смо живот протраћили у таштини, остали смо огољени од Његове помоћи и немамо речи оправдања. Ипак, охрабрени Његовим милосрђем, вапијемо: „Грехове младости наше и незнања не спомињи, и од тајних грехова наших очисти нас.“ Моли Га да нас, пре него што се вратимо у земљу, удостоји да се Њему вратимо! Да измери наше грехе Својим милосрђем и да супротстави бездан Свог састрадања и милости мноштву наших сагрешења! Да нас избави, да нас спасе од неподношљиве тираније ђавоље! Да утврди наш живот у Својим светим и свештеним законима и да нас све сабере у Свом Царству. И завршава се преклињањем: „Даруј опроштај онима који се у Тебе уздају… очисти нас дејством Светога Духа Свог“.
Реч је о „мушкој“ (снажној) молитви! Исповедној, без покушаја узалудног оправдавања или пребацивања одговорности. „Сагрешисмо!“ „Грехове младости наше и незнања не спомињи!“ „Од тајних грехова наших очисти нас!“ „Даруј опроштај онима који се у Тебе уздају!“ То нису празне речи! То су стреле које погађају очинско срце Трпељивог, Многомилостивог и Човекољубивог Бога!…
„Опет и опет, приклонивши колена, Господу се помолимо.“
Друга молитва
Друга молитва упућена је Господу нашем Исусу Христу, „сјају Очевом“ (Који се рађа од Оца), Који је „неизменљиви и непокретни лик Његовог бића и природе“, „извор спасења и благодати“, и моли Га да нам Он, Који „даје молитву ономе који се моли“, отвори наша грешна уста и научи нас „како треба и за шта је потребно да се молимо“ – што је реалистично признање да без Њега нити можемо да Га тражимо, нити умемо да молимо за оно што је корисно за нас.
И пошто Му смерно изјави да очекујемо да Његово милосрђе победи неизмерно мноштво наших грехова, каже Му да са божанским страхом стојимо пред Њим, бацивши очајање своје душе у океан Његове милости, и моли Га за нас: „Управљај животом мојим… и покажи ми пут којим да идем“. „Дух мудрости Своје даруј мојим мислима. Дух разума даруј моме безумљу. Дела моја нека управља Дух страха Божијег. Дух прав и владалачки не ускрати ми, да бих се удостојио да, под вођством Светога Духа, творим заповести Твоје и свагда осећам Твоје присуство“.
И достиже врхунац: „Молим Твоју доброту: оно што испросих за своје спасење, даруј ми“, да би Му у наставку нагласила да је Он наша једина нада, упркос нашим гресима: „Теби јединоме грешимо, али Теби јединоме се и клањамо. Не знамо за другог бога, нити пружамо молитвене руке своје према неком другом богу“. Ово истицање да је Он наш једини Бог, то јест наше једино и последње прибежиште, жели – ако се тако може рећи (али без икакве безбожне намере) – да покрене љубав Богочовека да нам пружи руку помоћи, да нам дарује опроштај и испуни молбе за спасење, примајући наше коленопреклоњење и молитву „као кадило пријатно, које се узноси пред Његовим Предобрим Царством.“
И ова молитва је смела. „Теби јединоме грешимо, али Теби јединоме се и клањамо“. Не знамо да се клањамо туђем богу, нити да пружамо руке молећи се другом богу осим Теби! То је исповедање пада, пропадљивости, урушавања, крајње опасности! Али истовремено и исповедање вере, страха Божијег, живе наде у Онога Који је *„нада свих крајева земље“* (Псал. 64:6), и свештене љубави према Ономе Који је „први заволео нас“ (1. Јов. 4:19). Молитва без фарисејства и лицемерја. Прави излив истински православног срца!…
„Опет и опет, приклонивши колена, Господу се помолимо.“
Трећа молитва
Следи трећа молитва, која је такође упућена Другом Лицу Натприродне Тројице, Који је „извор који увек и незадрживо точи живот и светлост, стваралачка Сила савечна Оцу, Ти Који си на најлепши начин испунио све што је било потребно за спасење људи“, Исусу Христу, Који је разпрео неразрешиве узе смрти, сломио кључеве пакла, погазио мноштво злих духова и принео Себе ради нас као „непорочну жртву“ и чисту жртву, те божанственим мамцем уловио „праисконску и дубинску змију“, свезао је заувек и учинио немоћном и нејаком, да чека „огањ неугасиви“ (Марко 9:45) и „таму најкрајњу“ (Мат. 25:30).
Молитва се обраћа Сину Који је „велика Мудрост Очева“, „вечна светлост од вечне светлости, Сунце правде“ и преклиње Га: Ти, Који си нас удостојио да дођемо до овог великог дана Педесетнице, прими још једну нашу молитву. Овога пута не за нас саме, већ за оне који су отишли пре нас. За нашу уснулу сродну браћу по телу и све „домаће по вери“. Ти, Који си нас и у овај „свесавршени“ и „спасоносни“ празник удостојио да примаш „молитве очишћења“ за оне који се налазе у паклу, дајући нам велику наду, услиши наш глас који Ти са састрадањем упућујемо: „Упокој душе слугу Твојих преминулих“, тамо где је светлост, свежина и олакшање, тамо где нема бола, туге ни уздисања. Упокој духове њихове са праведнима, јер они који су у паклу не могу од Тебе тражити опроштај, већ само ми који живимо Тебе благосиљамо, Тебе молимо и приносимо Ти очиститељне молитве и службе за њихове душе!
И уз ово се надовезује и друга молитва за усопше, мртве, упућена Ономе Који је „Начелник нашег васкрсења и непоткупиви и човекољубиви Судија оних који су живели, и Господар и Ктитор награде“ преклињући Га: „Упокој све, очеве свакога од нас, и мајке, и браћу, и сестре, и децу, и ако има неког другог из нашег рода и племена, и све душе које су се унапред упокојиле у нади на васкрсење и живот вечни; и упиши духове њихове и имена њихова у Књигу Живота“ у крило Авраама, Исака и Јакова, у Земљу Живих, у Царство Небеско, у Рај. И васкрсни тела свих нас у свети дан Твог обећања. Јер истина је да за слуге Божије нема смрти, већ они одлазе из тела и долазе к Теби, Господу. Одлазе од жалосног и долазе „у најбоље и најпријатније“, к Теби, Који си покој и радост!
Поново се тражи опроштај грехова за све, живе и усопше, од Јединог Безгрешног: „Даруј нам опроштај, отпуштење и помиловање за наша сагрешења, вољна и невољна, она која смо учинили знајући да су грех, и она која смо учинили из незнања, јавна, тајна, она која смо починили делом, мишљу и речју, у сваком друштву и у сваком нашем покрету…“ и закључује: „И онима који су преминули даруј слободу и олакшање, а нас који смо овде благослови, дарујући нам добар и миран крај нашег живота“.
Један Светитељ каже да ништа тако не гане Бога као молитва за усопше. Будући да „у паклу нема покајања“, они који су пре преминули више немају могућност да помогну себи самима. Тако је наш глас њихов једини глас! Наш вапај је њихов једини вапај! Наша молитва је њихова једина молитва! Због тога ова трећа молитва Коленопреклоњења има посебну тежину и значај! То је молитва љубави, милосрђа, братољубља и захвалности за личности које се већ налазе у рукама Божијим!
„Опет и опет, приклонивши колена…“
Шта човек може додати овој трострукој молитви Цркве на коленима? Шта још може тражити од Бога? Као епилог и круну ових смерних редова, бирам једну црквену химну, која је свето обећање поводом Педесетнице, химну са Вечерњег уочи празника:
„У дворовима Твојим опеваћу Те, Спаситељу света, и преклонивши колена поклонићу се Твојој непобедивој сили; увече, и ујутру, и у подне, и у свако време благосиљаћу Те, Господе!“