„Кинонија“ осветљује пут пред изазовима савременог доба
„Извештаји на порталу „Кинонија“ нису само скуп информација, већ сведочанство да се истим духом богослужења наставља пут Цркве ка есхатону, Царству Божјем које се јавља међу нама“, рекао је протопрезвитер Александар Јевтић, парох у Краљеву и уредник часописа „Жички благовесник“ на панел дискусији приређеној у част друге годишњице „Киноније“ у парохијском дому храма Светог пророка Илије у Миријеву. Уз водитељско посредовање уреднице Храм телевизије Сање Анђелковић Лубардић, у дискусији су учествовали и чачански парох протопрезвитер др Слободан Јаковљевић и др Александар Аничић, психијатар из Ваљева. Дискусији су присуствовали Преосвећени Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим, архимандрит Гаврило (Стевановић), игуман манастира Озрен, архимандрит Хризостом, игуман манастира Намасија, бројно свештенство, сарадници портала „Кинонија“ и верни народ Божји.
„Немојте питати шта ваша држава може да уради за вас, него шта би могли ви да учините за њу“, планетарно познатом поруком америчког председника Џона Ф. Кенедија презвитер др Оливер Суботић, управник Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке, отворио је панел дискусију „Кинонија-позив у заједницу“, дајући одговор на често постављано питање: “Шта би Црква могла да уради за мене?“. Наиме, речи најпопуларнијег државника у веку за нама упућују да је на сваком од нас да се запита шта би могао да учини за мисију „мајке Цркве“. Из те упитаности и иницијативе и ентузијазма катихете Бранислава Илића из Новог Сада настао је портал „Кинонија“, који већ другу годину пружа драгоцен допринос мисији Српске Православне Цркве. Пример Бранислава Илића, мишљења је др Суботић, требало би да буде подстицајан сваком човеку да на свој начин угради себе у мисију Цркве или помогне другима на том пољу. Портал „Кинонија“ је симбол заједништва, окупљања око идеје учења о мисији Цркве, истакао је презвитер др Оливер Суботић, изразивши наду да ће се „Кинонија“ заједничким трудом гранати убудуће.
„Кинонија“ је већ препознатљиво име, које већ својим значењем (заједничарење, учешће, партнерство) указује на удружено деловање више појединаца. У античкој мисли, овај термин има социјалну димензију, док од проповеди светог апостола Павла (Кор 2, „љубав Бога Оца и заједница Светог Духа нек буде на свима вама…“) он прелази у категорију бића. Наиме, Отац, Син и Дух Свети чине савршено јединство љубави-Бог није усамљена монада, већ заједница. Тројична заједница је образац сваке друге заједнице у Цркви, навео је протопрезвитер др Слободан Јаковљевић, парох чачански и сарадник „Киноније“. Црква није само институција, нити сабор истомишљеника, већ је заједница верних са Господом.
- Заједница се поистовећује са ломљењем хлеба и молитвама-са Евхаристијом, причешћем. Црква постоји не у идеји, апстрактно, него сасвим конкретно у литургијском сабрању заједнице. Апостол Павле то формулише: „Један је хлеб и једно смо тело Христово…“ Кинонија функционише вертикално и хоризонтално. Вертикално-заједница вере у Христа, хоризонтално-заједница верника током причешћа. Први моменат киноније у светој Литургији јесте сабрање ─ расветлио је протопрезвитер Слободан Јаковљевић симболику заједништва кроз визуру Цркве и литургијске заједнице верног народа (различитих појединаца) сабраног око епископа, у којој се приноси заједничка молитва. Наиме, истакао је излагач, у Литургији не постоји молитва свештеника и народа, индивидуална молитва, већ искључиво молитва заједнице. Помињање живих и упокојених како на проскомидији, тако и на светој Литургији превазилази границе времена и простора, јер су на литургијском сабрању и они и који су физички присутни, и они који се помињу. Слушање Божје речи и исповедање Символа вере показује да не може свако имати своју верзију хришћанства, већ када говоримо догмат показујемо да припадамо једној Цркви и да верујемо у Христа. Такође, додао је прота Јаковљевић, кинонија није само припадање већ је и питање односа једних према другима, праштање и труд да живимо као једно, због чега једна од препрека за причешће може бити осећање мржње и одбијање праштања. Важан сегмент заједничарења јесте принос и тај обичај датира још од старих времена.
- Оно што је моје, човек не задржава за себе, већ сабрањем постаје „наше“. Хлеб и вино које сам ја донео, постаје наше Свето причешће. Не приносимо на Литургији само дарове, него и самог себе-свој живот, време, жртву, љубав… Отуда кинонија није заједница у којој ћемо нешто добити, него и нешто да принесемо. Евхаристија, као врхунац киноније, јесте средиште црквеног заједништва – казао је протопрезвитер др Слободан Јаковљевић о заједници у литургијском сабрању, која се преноси на наше опхођење према члановима породице, потребитима и свима са којима дођемо у контакт у свакодневном животу јер, закључио је предавач, кинонија није само социолошки појам, дружење, није пријатељство, нити емоционална топлина, већ учешће у причешћу које је наш народ одржало кроз векове.
Значај портала „Кинонија“ у пастирској пракси Цркве била је тема излагања протопрезвитера Александра Јевтића, пароха у Краљеву, уредника часописа „Жички благовесник“ и сарадника „Киноније“. „Када се човек моли за свог ближњег, из њега исходи једна добра сила која одлази ка њему, окрепљује га и оживљава…“ , мишљу Светог старца Порфирија Светогорца недавно објављеној у тексту на порталу „Кинонија“, отац Александар Јевтић увео је сабране у објашњење цркве као дома молитве, који не робује категоријама времена и трендовима, већ је њен основни критеријум сажет у речима Светог Иринеја Лионског: “Наша вера је сагласна са Евхаристијом, а Евхаристија потврђује нашу веру“. Догме Цркве су чин откривења, вечних истина у историји и богословље има задатак не само да их рационално формулише, већ и да их пренесе у искуство живота, како би појединац учествовао у заједници Свете Тројице, векова који су протекли и онога што ће доћи до Другог доласка Господњег, навео је прота Александар Јевтић. Зато су, истакао је он, важни извештаји које „Кинонија“ доноси са сабрања широм наше Цркве и других помесних Цркава.
- Они (извештаји) нису само скуп информација, већ сведочанство да се истим духом богослужења наставља пут Цркве ка есхатону, Царству Божјем које се јавља међу нама. Поуке свештенослужитеља у рубрици „Са амвона“ су одблесак јеванђељске истине, некада цитирани дословно, а некада обучени у ново рухо. На истом путу су предавања која нам доноси рубрика „Са катедре“, сабрана бројна предавања која се одржавају широм наше помесне Цркве. Дакле, на порталу „Кинонија“ има доста тих садржаја који имају ту ширину да, иако нисмо у прилици да одемо у неко место и присуствујемо лично, имамо прилику да то чујемо. То је богатство и предност дигиталних медија, који су важно средство у рукама Цркве ─ оценио је значај двогодишњег рада „Киноније“ уредник једног од најстаријих гласила СПЦ, у коме је у периоду између два светска рата свој печат оставио свети владика Николај. „Кинонија“ нам осветљује пут пред изазовима савременог доба попут вештачке интелигенције. Можда нисмо свесни, сматра отац Александар Јевтић, колико је важно да у интернет простору постоји једно такво саборно место, будући да људи данас о многим темама одговоре траже на интернету и могу да „залутају“ на разне неправославне сајтове са штетним садржајима.
Можемо неком указати на једну интернет адресу коју може убудуће посетити и на њој пронаћи неке теме за које свештеник није био у могућности да их препозна, а оне му могу помоћи у верском узрастању. Истовремено, свештеник и сâм има прилику да сазна нешто ново – похвалио је прота Александар Јевтић улогу „Киноније“ како у духовном животу верника, тако и у раду онима који се о њима духовно старају. „Кинонија“ следује јеванђељском позиву показивања истина Божјих као новозаветног боговиђења коме смо сведоци по мери наших могућности, рекао је протопрезвитер Александар Јевтић, уз искрене похвале катихети Браниславу Илићу за све што чини као уредник „Киноније“ и аутор текстовâ.
Др Александра Аничић, психијатар и сарадник „Киноније“, расветлила је тему утицаја заједнице на човека. Од самог рођења, човек је као беба завистан од људи који га окружују и ту почињу да се развијају односи у заједници који су важни за сваког од нас. Наредне инстанце ─ полазак у вртић и школу су важне, јер у њима дете остварује контакте са вршњацима и учитељима и наставницима, те први пут долази у контакт са ауторитетима и учи како треба да се понаша по правилима социјалне средине, навела је др Аничић.
- Средина може бити подржавајућа, а може бити и фактор који омета. Нпр. имамо данас вршњачко насиље… Породични и односи на послу имају и те како утицаја на нас и не можемо бити изоловани од контаката на свакодневном нивоу. Морамо направити јасну разлику између самоће и усамљености. Самоћа је нешто што човек понекад и сам бира – време кад ћемо се посветити себи, својим мислима, молитви… Озбиљни научни радови су показали значај молитве и у односу на соматско здравље, притисак, брзину срчаних откуцаја итд. Усамљеност је нешто потпуно друго и не бирамо је. То је наш лични осећај кад немамо коме да се обратимо кад нам је то потребно ─ указала је др Александра Аничић.
Говорећи о појму „зреле припадности“, она је објаснила да је ту реч о односима у којима ми можемо у заједници да искажемо себе, своје ставове, своје мишљење, и да исто тако будемо спремни на критику других људи, која је конструктивна и помоћи ће нам да будемо бољи.
- Ми не можемо сутра бити исти као данас. Можемо бити или лошији или бољи. Значај сваког нашег односа јесте у томе да нам помогне да у сваком смислу напредујемо. Често треба да се запитамо ко је ту за нас, да ли имамо некога кога можемо да позовемо кад нам је тешко… То је јако важно питање. Човек има биолошке и, са друге стране, социјалне мотиве. Биолошки су мотив за храном, течношћу и сл. Социјални мотиви су они који су се развијали у заједници са другим људима. психијатрија каже да човек има мотив да се позиционира у друштву, да доприноси заједници – истакла је др Аничић, навевши пример алтруизма, потребе човека да се жртвује за другог.
Бежање човека у самоћу, психијатрија препознаје као дешавање на психолошком нивоу и у тим ситуацијама не треба човеку говорити да буде захвалан на ономе што има, јер се на тај начин шаље порука неразумевања, већ да пружимо подршку и понудимо помоћ. Боље је, мишљења је др Александра Аничић, отићи лекару и без потребе, него игнорисати и ризиковати да се болест развије. Говорећи о друштвеним мрежама као незаобилазном делу свакодневице савременог човека, она је нагласила да садржајима са друштвених мрежа треба приступити критички, анализирати изворе информација и критички промислити оно што се прочита.
- Чињеница је да никад нисмо били више усамљени. Толико је контаката на дневном нивоу. Али, човеку не треба контакт. Човеку треба однос, разговор и увек треба да приђемо и понудимо помоћ кад видимо да се неко повлачи и да је усамљен – закључила је др Александра Аничић своје излагање на панел дискусији „Кинонија-позив у заједницу“.
На крају сабрања, уредник „Киноније“ катихета Бранислав Илић је упутио благодарје свим учесницима, сарадницима и читаоцима портала. Сестре Марија, Ирина и Атанасија Савић украсиле су програм свечаности својим извођењем духовних песама. Као и прошле године, додељене су захвалнице свима који према својим даровима дају свој допринос мисији портала „Кинонија“.
