У петак, 20. новембра 2026. године, навршава се шест година од упокојења блажене успомене патријарха српског Иринеја. Поводом годишњице престављена 45. предстојатеља Српске Православне Цркве који почива у крипти заветног храма српског народа, портал „Кинонија“ као вид молитвене воштанице доноси ауторски текст јеромонаха Никанора (Божића), сабрата свештене обитељи манастира Липље у Епархији бањалучкој и сталног сарадника мисионарског портала „Кинонија“.


Постоје људи који овом земљом веома смирено газе, скоро непримјетно и без буке. Онако чистог срца и душе, мирне савјести ходе до сваког бића, било да човјеку прилазе или животињи хитају, дубоко се поклоне као да стоје пред самим Христом. Један такав човјек родио се, дјелао и живео, у пуном смислу те ријечи, међу нама. Светачка личност смјерног и усудио бих се рећи и емотивног српског патријарха Иринеја нашла се и у наше дане. Из плејаде оних дивних стараца епископа, какав је некада био митрополит скопски Јосиф, шабачко-ваљевски Јован, браничевски Методије и Хризостом, бањалучки и жички Василије, нашао се и овај смјерни монах, чедо Божје твари.
Рођен у освитку Велике Госпојине 1930. године у Видови, честитој чачанској породици Гавриловића као Мирослав. Рано оставши без оца, као најстарије дијете, иако још млад и неискусан, преузима многе пољопривредне домаћинске послове, у свему поштујући и врло цијенећи своју мајку Милијану, у којој је видео оца строгог и мајку суза, жену старога кова пуну љубави и смирења. Ту у родном селу, недалеко од манастира Јовања, гдје је као дјечак са мајком, братом и сестром веома често ишао али и гостио у своме дому дивне Јовањске монахиње, завршио је основно образовање и нашао пут који ће га у Живот повести. Захваљујући блискости са Овчарским манастирима упознао се са врлим старцима тога времена попут Евстатија, Касијана и Макарија, али ту је упознао и Гојка Стојчевића, не слутећи да види епископа распетог Косова и потоњег патријарха српског, а у ком ће се положају и сам наћи. Још као ђак Чачанске гимназије решио се за монашки пут, али по наговору и благослову Преображењског игумана ипак се вратио да заврши Гимназију, што је овај тихи дјечак и послушао. Након Гимназије уписује се у Призренску богословију. Једно од послушања које је имао у овом светом училишту је и послушање амбулантера. Животни пут га је послије богословије одвео у Београд на Православни факултет. Као студент факултета много је био везан за Вазнесењску цркву. Да не би прекидао студије и тиме одложио служење војног рока, који је касније одслужио у Требињу и Мостару, одлучио је да се упише на Правни факултет који је био у склопу Београдског Универзитета, за разлику од Православног, и тако одложи на неко време одлазак у војску. Колико је оно вријеме црвене аждаје било веома тешко, касније се патријарх сјећао да су поједини војници имали дужност да га прате, чак шта више свим војницима било је забрањено посјећивање храмова.
Као млад човјек на раскршћу свога живота одлучује се за монашки позив. У манастиру Раковици, 1959. године прима монашки постриг из руке патријарха Германа, који је тада био и администратор Жичке епархије. Убрзо је рукоположен за ђакона, а потом 27. октобра 1959. године у цркви Ружици и за јеромонаха, да би потом постао професор Призренске богословије. У богословији се не задржава дуго, будући да је послан на постдипломске студије у Атину 1963. године. Као дипломац сусрео се са знаменитим Атонским старцима, а посјетио је и Свету земљу и град Јерусалим. По повратку у отаџбину поново постаје професор Призренске богословије, али опет веома кратко, јер га је чекало ново послушање Цркве. У манастиру Острогу бива 1969. године постављен за управника Монашке школе, а већ 1971. године се налази на челу Призренске богословије као ректор ове високе црквене установе. Овај тихи и смјерни монах прошавши сва послушања која му је Мајка Црква дала, сада га је призвала да прими и удео у Апостолском прејемству, да буде епископ Христовог Винограда. На редовном засједању Светог Архијерејског Сабора, 1974. године изабран је за викарног епископа патријарху српском Герману. Касније се патријарх Иринеј сјећао свог избора за епископа и дивног периода који је провео уз старца патријарха Германа.
„То је најлепши део моје епископске службе!“
Као викарни епископ моравички провео је свега годину дана, будући да га је Сабор Цркве већ 1975. године изабрао за епископа нишког, и наредних 35 година ће провести на трону ове епархије. Да је било лако у временима отпадништва зидати и обнављати порушене, оштећене и запустјеле храмове, није. Оно што човјек не може, Бог може и дјела кроз своје сасуде. Тако је и кроз овога молитвеника Нишке епархије епископа Иринеја дјелао. Било је тешко радити са безбожнима, али се покушавало на све начине за оне душе које су биле гладне и жедне Христа. Оно што је највише потресло нишког архијереја десило се на Михољдан 12. октобра 2001. године. Велики пожар захватио је Саборни нишки храм. Тек што је храм био реконструисан и при крају обнове, изгорио је до темеља. Остали су фрескописани зидови и утучена срца многих становника Ниша. Међутим, мислили су да ако опет ударе Пастира да ће се стадо разбјежати. Овај пастир није се дао непомјаницима. Заједно са својим стадом, уз помоћ републичких и општинских власти обновио је храм, изградио Светосавски дом и засијао као Давидова звијезда над Нишом. Заиста много је труда нишки архијереј уложио у обнову повјерене епархије, стизао је свуда и да служи, да насмије и утјеши, да буде и мајка у тузи и отац у боју. Много је урађено, изграђено, обновљено, али највећи подухват је био обнова људске душе. Видао је ране, чистио, превијао и лијечио, као истински љекар душе. Не само да је видао ране нишких хришћана, него је видао и ране са једнокрвном браћом у далекој Америци. Уз помоћ патријарха Германа, а нарочито касније уз мирољубље патријарха Павла, деведесетих година долази до јединства са браћом преко океана. Бол у души Христовог пастира изгарала је за бомбардовани Призрен, 1999. године. Као мудри пастир успио је захваљујући многим доброжелатељима да у Ниш премјести Призренску богословију.
„Данас сам свечано узведен и уздигнут на превисоки Трон српских Патријараха, на висину на којој се не може опстати без помоћи и потпоре Божје. Знам да ово служење захтева велику жртву и натчовечански напор, али исто тако знам и исповедам да је моћна и свемоћна благодат Божја која се као дар Божји дарује немоћи људској. Њоме смо уведени из небића у биће, њоме живимо, крећемо се и јесмо. Њоме смо призвани на овај изузетно одговорни степен апостолског служења Богу, Цркви и народу Божјем. Поред уздања у незаслужену благодат Божју, која немоћи људске исцељује и недостатке допуњује, небеску помоћ очекујем и од светих Архиепископа и Патријараха српских који Господа прославише и које Господ прослави непролазном славом у Царству небеском, посебно оних чије свете мошти почивају у овој славној Светињи.“
Послије деценија проведених на Нишком трону, а смрћу српског патријарха Павла, 22. јануара 2010. године Изборни Сабор Српске Цркве за 45. патријарха изабрао је овога смјерног нишког архијереја Иринеја, који је за Патријарха устоличен у Саборном београдском храму 23. јануара, у трон древних Пећких архиепископа и патријараха 3. октобра 2010. године. Као поглавар Светосавске Цркве много је ревновао за Христову ризу, небројана мисионарско-поклоничка путовања је чинио не само према удаљеној пастви своје Цркве, већ и према другим Црквама. У Његово вријеме десила су се два значајна јубилеја: 1700. година од Миланског едикта који је прослављен у царском граду Нишу и 800. година самосталности Српске Цркве прослављен у Пећкој патријаршији и Жичи. Мудрошћу својих претходника, са већим жаром и усрдношћу старао се о наставку грађевинских и мозаичко-умјетничких радова на завјетном храму свих Срба Светога Саве на Врачару.
„Косово и Метохија су данас без стотинâ хиљада прогнаног српског народа. Бришу се његови духовни трагови и историјски корени. Још увек су десетине и десетине хиљада избеглих из ове свете земље. Они, окренути према својој вековној груди, са сузним очима и болом у срцу, очекују дан и могућност да се врате својим, иако порушеним и спаљеним, домовима. Само малобројни и најхрабрији су успели да се већ врате на своја огњишта.“
Патријарх Иринеј је много волио Косово и Метохију, али не само да је волио ријечима, него је ту своју љубав према овој завјетној рањеној земљи претакао у дјела и жртву. За њега је Космет увјек била земља нераскидиво везана за Србију, она је била душа Српскога народа и другачије није могао да је види. Колико је велика његова љубав била према Косову и Метохији говори и једна од многих посјета овој земљи, која се десила 2018. године. Иако слаб и немоћан од прехладе која га је захватила тог прољећа када већ и Божурови почињу цвјетати, слабашни старац обилазио је Космет. У Гораждевцу сусрео се са много дјеце која су му пјевала о Косову. Тада је патријарх заплакао. То су тешке сузе Српског патријарха. То је била његова жртва и молитвена љубав. Поред љубави према Космету, патријарх је истицао значај породице као пуноће живота и постојања здравога друштва, а осуђивао сваки вид деструктивности и девијација које су се појавиле у друштву, нарочито међу омладином. Нарочито се противио помодарству чедоморства истичући живот као дар Божји дат сваком живућем бићу. Са истим жаром односио се и према питању истополних односа истичући да Црква не може благосиљати оно што је противно Светотајинском и антрополошком предању, али и никада није престао да свакога човјека проматра као икону Божју, достојну љубави, поштовања и пастирске бриге.
У претпразништву Аранђеловдана, у јутарњим часовима, 20. новембра 2020. године престало је да куца Богомудро срце Христовог пастира Архиепископа пећког, митрополита београдског-карловачког и патријарха српског Иринеја. Патријарх Иринеј сахрањен је 22. новембра 2020. године у крипти Светосавског храма на Врачару, у храму коме се много посветио. Овај митроносни старац уснуо је сном праведника.
„Многи су спремни да, судећи по себи о другима, олако осуђују и пресуђују. Тако је, као и сви наши архијереји, као наша Црква у целини, и наш блаженопочивши незаборавни патријарх понекад био изложен неправедним судовима и осудама. Неки су говорили и писали, на своју и нашу срамоту, да није довољно савремен, да нема осећања за савременог човека, а други да је веома ригидан, да показује нетрпељивост, – коју, иначе, приписују и свима нама као Цркви, како нашој помесној Цркви тако и читавој Православној Цркви, – а трећи, опет, да је, ето, сувише попустљив, на све могуће начине спреман на компромисе, по неким незнавеним људима спаљене савести чак и на труле компромисе. Ништа од свега тога, на сву срећу и на нашу радост, није истина зато што је патријарх наш Иринеј – у сагласју са својим именом, и оним добијеним на крштењу, у најранијем детињству, и оним потоњим, монашким именом под којим га и испраћамо одавде – био човек Христовог мира, оваплоћење мира, мироносца и миротворца међу људима, међу хришћанима и међу народима, а пре свега у свом сопственом народу, чији је првосвештеник и духовни отац био, ево, последњих десет година.“

