Редакција мисионарског портала „Кинонија“ Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке, је у оквиру пројекта „Кинонија интервјуи“ приредила разговор са др Александром Аничић, психијатром и психотерапеутом. Разговор је приредила стална сарадница портала „Кинонијаˮ Јадранка Јанковић.
„Оно што хришћанска традиција описује као љубав према Богу, у психотерапијском оквиру може се разумети као стабилан унутрашњи ослонац и поверење у смисао који превазилази страх од бола, губитка и коначности“ – сматра др Александра Аничић, специјалиста психијатрије у Здравственом центру Ваљево, у првом интервјуу за портал „Кинонија“ у коме детаљно образлаже осећање страха, све његове облике, препознавање, суочавање са њим и лечење.
Др Александра Аничић је рођена 1982. године у Ваљеву. У родном граду је завршила основну школу и гимназију. Студије Медицинског факултета је завршила у Београду, где је положила специјалистички испит из психијатрије и супспецијалистички из форензичке психијатрије, оба са највишим оценама. Запослена је у Здравственом центру Ваљево, на Одељењу за психијатрију.
- Када укуцамо реч „страх“ у претраживачима ћемо пронаћи да је то „примарна емоција, која настаје услед опажања или очекивања замишљене или реалне опасности“, затим „најизучаванија емоционална категорија у неуронауци и неуробиологији понашања“ или „осећај урушавања сопствене личности“, што је можда најближе начину на који ће страх дефинисати просечан човек, јер ће се многи сложити да је управо страх најнепријатније осећање. Када узмемо у обзир оно до чега је наука кроз векове стигла и оно што данас проучава у пракси, шта карактерише осећање страха? Чиме се оно манифестује споља, а како га ви стручњаци откривате у разговорима са људима?
Страх спада у фундаменталне и еволуционо најраније емоционалне реакције, чија је основна улога очување опстанка. Он се јавља као одговор на доживљену или очекивану претњу и увек обухвата више нивоа функционисања — неуробиолошки, психолошки и социјални.
Са аспекта савремене неуронауке, доживљај страха повезан је са активацијом одређених можданих структура, пре свега амигдале, као и система који регулише стресни одговор организма. Последица тога су типичне физиолошке реакције познате као одговор „борбе или бекства“, које укључују убрзано дисање, тахикардију, повишен крвни притисак, појачано знојење, мишићну напетост и стање повећане будности.
Спољашњи знаци страха често су препознатљиви кроз промене у изразу лица, телесном држању и кретању, као и кроз говор и понашање. Страх се може испољити као немир, избегавање одређених ситуација, повлачење из социјалних контаката, итд.
У клиничком разговору, међутим, страх се не сагледава само кроз видљиве манифестације, већ пре свега кроз унутрашње, субјективно искуство појединца. Он се открива кроз начин на који особа описује своје мисли, телесне доживљаје и очекивања будућих догађаја. Често су присутни обрасци катастрофичног размишљања, осећај беспомоћности или губитка контроле, као и стална усмереност пажње на могуће претње и негативне исходе.
Само постојање страха не представља знак психопатологије. Он добија клинички значај онда када његов интензитет, трајање или учесталост превазилазе оквире реалне ситуације, када значајно нарушавају свакодневно функционисање или када се јављају без јасног спољашњег повода. Управо процена те разлике између рационалног и ирационалног страха представља један од кључних задатака психијатријске праксе.
*Који су најчешћи узроци страха данас? Наравно, мислим на поднебље на коме ми живимо, будући да они несумњиво нису универзални, имајући у виду услове живота на различитим географским просторима – ратна дејства, природне катастрофе, политичке и морално – обичајне репресије…
Страхови који доминирају савременим друштвом не могу се разумети као општи и једнаки за све, већ су у значајној мери обликовани друштвеним, културним, историјским и економским околностима у којима појединци живе, са једне стране и психолошке структуре личности, са друге. У региону коме припадамо, страх се често развија као последица прожимања личних животних искустава и колективних догађаја који су оставили трајне психолошке и социјалне последице.
Несигурност у погледу запослења, материјалне стабилности, приступа здравственој и социјалној заштити представља хроничан извор стреса. За разлику од наглих и акутних претњи, ова врста страха делује постепено, али континуирано, често доводећи до осећаја психичке исцрпљености и губитка контроле.
Значајан аспект савремених страхова односи се и на притиске који проистичу из друштвених норми и морално-обичајних очекивања. У срединама у којима постоји ограничен простор за индивидуалне разлике, страх од осуде, стигматизације или друштвених санкција може имати изражен негативан утицај на ментално здравље. Он се често одражава кроз појачану самоконтролу, повлачење и унутрашњи конфликт између личног идентитета и наметнутих образаца понашања.
Додатни фактор представља и непрекидна изложеност узнемирујућим информацијама, било путем традиционалних медија или дигиталних платформи. Глобалне кризе, природне катастрофе и здравствене претње, иако често географски удаљене, путем медија постају психолошки присутне, доприносећи општем осећају несигурности и угрожености.
Са клиничког становишта, страх у савременом контексту ретко има једноставан и јединствен узрок. Он је најчешће резултат међусобног дејства више фактора, где се индивидуалне психолошке карактеристике, претходна искуства и актуелни друштвени услови преплићу. Због тога је разумевање ширег контекста настанка страха од суштинског значаја за његово правилно сагледавање и терапијски приступ.
- Умеју ли сви људи да препознају страх?
Иако страх припада универзалним људским емоцијама, способност његовог препознавања није равномерно развијена код свих појединаца. Већина људи има основну могућност да уочи страх, како код себе тако и у понашању других, али начин на који се та емоција препознаје и разуме у великој мери зависи од индивидуалних психолошких карактеристика, развојних искустава и културног оквира.
На личном плану, препознавање страха тесно је повезано са нивоом самосвести и способности увида у сопствена унутрашња стања. Појединци који имају развијенији контакт са сопственим емоцијама лакше их именују и описују, док други страх доживљавају нејасно и индиректно, најчешће кроз телесне сензације као што су напетост, унутрашњи немир или различите соматске тегобе. У таквим ситуацијама страх може бити погрешно протумачен или замењен другим емоцијама, попут раздражљивости или беса.
Искуства из раног развоја играју значајну улогу у формирању односа према страху. Уколико је током одрастања емоционално изражавање било ограничавано, а страх оцењиван као знак слабости или неприхватљивости, појединци често усвајају стратегије потискивања или минимизирања тог осећања. Последица тога је смањена способност да се страх касније у животу јасно препозна и разуме, како у сопственом искуству, тако и у интеракцији са другима.
Културни и друштвени контекст додатно обликују начин на који се страх перципира. Средине које наглашавају самоконтролу, издржљивост и емоционалну уздржаност често подстичу рационализацију или игнорисање страха, док културе са већим простором за емоционално изражавање омогућавају лакше препознавање и вербализацију тог осећања. Због тога се страх може различито испољавати и бити различито тумачен, у зависности од друштвених очекивања.
У клиничком раду, није реткост да се страх не препознаје као основна емоција, већ се описује кроз његове последице — избегавајуће понашање, поремећаје спавања, хроничну напетост или телесне симптоме. Улога стручњака је да, кроз систематичан разговор, помогне особи да повежe ове манифестације са емоционалним стањем које их покреће.
Због тога се може закључити да, иако је страх универзално људско искуство, способност да се он препозна, именује и разуме значајно варира међу појединцима. Те вештине нису урођене у истој мери код свих, већ се развијају током живота, што оставља простор за њихово унапређивање кроз психолошки и психотерапијски рад.
- У којој мери су код нас присутни урођени, а у којој стечени, односно научени страхови?
Страхови са којима се људи суочавају могу се теоријски поделити на биолошки условљене и оне који се формирају кроз искуство, мада се у реалном животу ове категорије ретко могу јасно раздвојити. Код већине појединаца страх настаје као последица међусобног дејства урођених предиспозиција и фактора средине, при чему се однос тих утицаја разликује од особе до особе.
Урођени страхови имају јаку еволуциону утемељеност и представљају део основног заштитног механизма организма. Они се јављају веома рано и карактеристични су за готово све људе, попут реакција на нагле и интензивне надражаје, осећај губитка ослонца или непосредну претњу телесној безбедности. Ове реакције не захтевају претходно учење, јер су део биолошке припремљености за преживљавање.
Насупрот томе, страхови који се испољавају током адолесценције и одраслог доба углавном припадају групи научених страхова. Они се обликују кроз директна животна искуства, посматрање реакција других људи, али и кроз шире друштвене и културне обрасце. Трауматични догађаји, дуготрајна изложеност стресу и одрастање у нестабилним условима значајно доприносе њиховом развоју.
У нашем друштвеном контексту, велики број научених страхова повезан је са колективним искуствима неизвесности, губитака и социјалне нестабилности. Таква искуства не утичу само на појединце, већ се често преносе и на следеће генерације кроз породичне наративе, ставове и начине реаговања. На тај начин, страх може бити усвојен и без директног личног доживљаја угрожености.
Поред тога, индивидуалне биолошке карактеристике утичу на подложност развоју страхова. Особе са израженијом осетљивошћу на стрес, повећаном анксиозношћу или одређеним темпераментним особинама склоније су интензивнијем реаговању на неповољна животна искуства.
Са клиничког становишта, кључно питање није у томе да ли је страх урођен или стечен, већ како се та два аспекта међусобно прожимају код сваког појединца. Разумевање те повезаности омогућава адекватан терапијски рад, јер иако урођене реакције не могу бити у потпуности уклоњене, научени страхови могу бити препознати, преобликовани и постепено ублажени.
- У каквом односу стоји појава осећања страха са полом, узрастом, материјалном ситуацијом, образовањем, итд?
Искуство страха настаје у сложеном односу индивидуалних карактеристика и друштвених околности. Пол, животно доба, економски услови и ниво образовања не одређују само присуство страха, већ пре свега начин његовог испољавања, интерпретације и стратегије суочавања. Страх је заједничко људско искуство, али се његови облици значајно разликују у зависности од социјалног и животног контекста.
Када је реч о полним разликама, подаци указују да жене чешће вербализују страх и анксиозност, што се не може свести искључиво на биолошке факторе. Значајан утицај имају културни обрасци и процеси социјализације, који женама омогућавају отвореније изражавање емоција, док се од мушкараца често очекује емоционална уздржаност. Због тога се страх код мушкараца неретко испољава индиректно, кроз напетост, импулсивност или појачану раздражљивост.
Животно доба, такође, обликује садржај и интензитет страха. У ранијим фазама развоја страхови су углавном конкретни и везани за непосредне опасности или раздвајање од значајних фигура. Са одрастањем, страхови постају сложенији и чешће се односе на егзистенцијалне теме, као што су стабилност, губитак, одговорност и неизвесност будућности. У старијем животном добу, страхови се често фокусирају на здравље, функционалну зависност и социјалну изолованост.
Економски положај представља један од кључних фактора у обликовању хроничног осећаја несигурности. Финансијска нестабилност и материјална оскудица делују као дуготрајни стресори који могу појачати осећај угрожености и смањити капацитет за адаптацију. Иако материјална сигурност не искључује страх, она може утицати на његову учесталост и интензитет, као и на доступност механизама подршке.
Образовање утиче на начин когнитивне обраде страха и могућност његовог рационалног сагледавања. Виши ниво образовања често је повезан са већим приступом информацијама и развијенијим вештинама критичког мишљења, што може олакшати разумевање и регулацију страхом изазваних реакција. Ипак, образовање не представља имунитет, јер изложеност дуготрајном стресу може довести до израженог страха и код високообразованих појединаца.
Сагледано у целини, демографске и социоекономске карактеристике не одређују само присуство страха, већ пре свега његову форму, значење и утицај на свакодневно функционисање. Управо та сложена интеракција биолошких основа, психолошких процеса и друштвених услова представља кључ за разумевање страха у савременом клиничком и друштвеном контексту.
- Шта се под утицајем осећања страха развија код човека, у његовом понашању и деловању? Шта је у томе корисно, а шта штетно? Може ли страх бити савезник и у чему?
Страх значајно обликује људско понашање и начине реаговања, јер активира сложене психофизиолошке процесе чија је основна функција прилагођавање и заштита. Његово дејство није једнозначно: у зависности од околности и интензитета, страх може имати функционалне, али и деструктивне последице по понашање и доношење одлука.
У ситуацијама у којима је страх умерен и временски ограничен, он доводи до појачане будности, веће опрезности и брже мобилизације психичких и телесних ресурса. На понашајном плану, то се може испољити кроз адекватно избегавање опасности, бољу концентрацију и спремност на рационално процењивање ризика. У том облику, страх има јасну адаптивну улогу и доприноси учењу и развоју механизама самозаштите.
Супротно томе, када страх постане интензиван, продужен или недовољно регулисан, он може довести до значајних поремећаја у понашању. Чести су обрасци повлачења, избегавања и инхибиције, али и супротне реакције, као што су импулсивност и дезорганизовано деловање. У таквим стањима долази до сужења поља свести, смањене способности критичког расуђивања и појачане склоности ка ирационалним проценама опасности.
Посебно је важно истаћи појам афекта страха, који се односи на нагло, интензивно и краткотрајно емоционално стање у коме је контрола понашања значајно ослабљена. У таквим околностима, особа може реаговати непропорционално стимулусу, делујући под снажним утицајем емоције, а не рационалне процене. Управо у афекту страха могу се појавити понашања која одступају од уобичајених моралних и социјалних норми, а у екстремним случајевима могу довести и до чињења појединих кривичних дела. Из клиничко-форензичке перспективе, ово стање има посебан значај у процени урачунљивости и одговорности.
Ипак, страх не мора бити искључиво негативан фактор. Када је препознат и адекватно интегрисан, он може функционисати као сигнал упозорења, који усмерава понашање ка опрезу, промишљању и одговорном деловању. Страх у том контексту може подстаћи планирање, припрему и развој стратегија суочавања, као и јачање личних граница.
Разлика између корисног и штетног дејства страха не лежи у његовом постојању, већ у начину на који се он обрађује и регулише. Док непрепознат и неконтролисан страх може водити ка дезадаптивним и друштвено проблематичним понашањима, свестан и обрађен страх може постати савезник у очувању личне и социјалне безбедности.
- Како се људи односе према страховима? Да ли желе да их се ослободе или су склони да их „пригрле“? Шта је по Вашем мишљењу исправно и корисно, односно шта је погрешно и штетно?
Однос појединаца према сопственим страховима није једнозначан и често је обележен унутрашњом противречношћу. Страх истовремено изазива непријатност, али може пружити и осећај извесности кроз познате и устаљене обрасце понашања. Начин на који се људи односе према својим страховима у великој мери зависи од личних особина, ранијих животних искустава и културног окружења у коме су развијали стратегије суочавања.
Један део људи тежи да страх у потпуности елиминише, доживљавајући га као знак слабости или сметњу свакодневном функционисању. У таквом приступу страх се често игнорише, потискује или рационално објашњава, што може донети привремено олакшање. Међутим, дугорочно гледано, ова стратегија често доводи до тога да се страх испољи на индиректне начине, кроз телесне симптоме, појачану напетост или емоционалну раздражљивост.
С друге стране, постоје и они који страх прихватају као доминантан начин функционисања, интегришући га у сопствени идентитет. У тим случајевима страх може постати оправдање за избегавање изазова, промена и преузимања одговорности. Иако овакав однос пружа осећај заштићености од непознатог, он истовремено ограничава простор за лични развој и адаптацију.
Са професионалне тачке гледишта, ни потпуно одбацивање страха, ни његово некритичко прихватање не представљају оптималне начине суочавања. Најфункционалнији приступ подразумева свест о страху, разумевање његовог порекла и способност његове регулације, уз уважавање његове заштитне улоге. Страх не треба посматрати као противника, већ као сигнал који указује на важне унутрашње или спољашње процесе.
Корисно је развијати однос према страху који омогућава да он буде препознат и уважен, али не и да преузме контролу над понашањем. То подразумева способност да се страх толерише, процени у односу на реалне околности и да се одлуке доносе на основу промишљања, а не искључиво емоционалног импулса. Насупрот томе, штетно је када страх постане главни покретач животних избора, јер тада доводи до избегавања, стагнације и осећаја личне немоћи.
Стога се као најздравији однос према страху може издвојити интегративни приступ, који подразумева прихватање страха као саставног дела људског искуства, уз истовремено јачање капацитета за свесно, одговорно и аутономно деловање.
- Шта су фобије и да ли је неопходно лечити их? Ако јесте, како се оне лече?
Фобије се дефинишу као облици патолошког страха у оквиру анксиозних поремећаја, при чему је страх интензиван, дуготрајан и несразмеран реалној опасности коју одређени објекат или ситуација објективно представљају. Иако је већина особа са фобијом свесна да је њихов страх ирационалан, та свест сама по себи није довољна да доведе до његове контроле или смањења.
Кључна разлика између фобије и уобичајеног страха лежи у томе што фобија доводи до упорног избегавања и значајног нарушавања свакодневног функционисања. Фобијски страх може бити усмерен ка конкретним стимулусима, као што су одређене животиње, природне појаве или специфичне ситуације, али може обухватати и социјалне околности, где је доминантан страх од негативне процене и изложености другима.
Не захтева свака фобија нужно лечење. Уколико је страх ограниченог обима и не утиче значајно на квалитет живота, терапијска интервенција није увек неопходна. На пример, особа која има изражен страх од змија, али живи у урбаној средини и ретко долази у контакт са тим стимулусом, може функционисати без већих потешкоћа. У таквим случајевима фобија не представља клинички приоритет, све док не доводи до ширења избегавајућег понашања или значајног субјективног страдања.
Међутим, када фобија почиње да ограничава свакодневне активности, професионално функционисање или социјалне односе, лечење постаје оправдано и пожељно. Без адекватне интервенције, фобијски страхови имају тенденцију да се временом интензивирају и генерализују, обухватајући све шири спектар ситуација.
Основу лечења фобија чини психотерапијски рад, посебно приступи који подразумевају постепено и контролисано суочавање са извором страха. Циљ терапије није нагло уклањање страха, већ постепено смањивање анксиозне реакције и изградња осећаја сигурности и контроле. Кроз тај процес, особа мења начин на који доживљава и интерпретира стимулус који изазива страх.
У одређеним ситуацијама, нарочито када су фобије удружене са другим анксиозним или депресивним симптомима, у терапијски план може бити укључена и фармакотерапија. Лекови не делују директно на узрок фобије, али могу умањити интензитет симптома и олакшати укључивање у психотерапијски процес.
Важно је нагласити да циљ лечења фобија није потпуно елиминисање страха као емоције, већ промена односа према страху. Успешан исход подразумева да страх више не диктира понашање и животне изборе, већ да особа поврати функционалност, аутономију и осећај личне контроле. У том смислу, фобије спадају у поремећаје са добром прогнозом, посебно када се на време препознају и лече у оквиру стручног и систематичног терапијског процеса.
- Данас је у свакодневном говору често помињан појам анксиозности. По чему се она разликује од страха, који су јој узроци, који профил људи јој је најподложнији и како се лечи?
Појам анксиозности је у савременом говору веома заступљен, али се у клиничком контексту јасно разликује од страха, како по свом значењу, тако и по начину на који настаје и траје.
Кључна разлика између страха и анксиозности односи се на природу претње. Страх је непосредна реакција на конкретну, препознатљиву и актуелну опасност и има јасну заштитну функцију. Анксиозност, за разлику од тога, представља трајније стање унутрашње напетости и ишчекивања, најчешће без јасно дефинисаног спољашњег узрока. Она је усмерена ка будућности и праћена осећајем сталне бриге и неизвесности.
Узроци анксиозности су сложени и произилазе из сплета биолошких предиспозиција, психолошких образаца и социјалних околности. На биолошком нивоу, одређени појединци имају урођену склоност ка појачаној анксиозној реакцији, што је повезано са начином функционисања нервног система. Психолошки фактори укључују карактеристичне начине размишљања, као што су катастрофизација, потреба за потпуном контролом и ниска толеранција на неизвесност. Социјални утицаји, попут дуготрајног стреса, нестабилних животних услова и трауматичних искустава, додатно доприносе развоју анксиозности.
Одређени типови личности показују већу подложност анксиозности. То су често осетљиве особе, склоне перфекционизму, појачаној самокритици и преузимању превелике одговорности. Анксиозност је, такође, чешћа код оних који су одрастали у окружењима обележеним несигурношћу или емоционалном непредвидивошћу, као и код особа које имају потешкоће у препознавању и регулисању сопствених емоционалних стања.
Анксиозност се клинички испољава на више нивоа. Поред сталне бриге, немира и осећаја унутрашње напетости, чести су и телесни симптоми, укључујући убрзан рад срца, осећај стезања у грудима, напетост мишића, пробавне тегобе и поремећаје сна. Због оваквих манифестација, анксиозност се неретко у почетку доживљава као физички, а не психички проблем.
Приступ лечењу анксиозности зависи од степена утицаја који она има на свакодневно функционисање. Основу лечења чини психотерапијски рад, који помаже особи да разуме порекло своје анксиозности, препозна нефункционалне когнитивне обрасце и развије ефикасније начине суочавања. У случајевима изражене или дуготрајне анксиозности, терапија може бити допуњена и медикаментима, који ублажавају симптоме и омогућавају стабилизацију, али не замењују рад на узроцима.
Важно је нагласити да анксиозност сама по себи није ни слабост ни болест. Она постаје клинички значајна тек онда када својим интензитетом и трајањем превазилази реалне околности и када почиње да ограничава квалитет живота. Циљ лечења није њено потпуно уклањање, већ развијање способности да се анксиозност препозна, регулише и држи у оквирима који омогућавају стабилно и функционално функционисање.
- Један од симптома анксиозности је депресија- болест 21. века, што често можемо да прочитамо у штампи. Распрострањена је по целом свету и, према статистикама, двоструко више погађа жене, него мушкарце. Како се то објашњава?
Депресија се често описује као „болест 21. века“, што одражава њену велику распрострањеност и значајан утицај на квалитет живота широм света. Иако се депресија и анксиозност врло често јављају заједно, важно је нагласити да депресија није симптом анксиозности, већ самосталан психички поремећај који може постојати независно, али и у коморбидитету са анксиозним поремећајима.
Епидемиолошки подаци показују да се депресивни поремећаји дијагностикују приближно два пута чешће код жена него код мушкараца, а разлози за ову разлику су сложени и вишеслојни. Ниједан појединачни фактор не може у потпуности објаснити ову појаву, већ је реч о комбинацији биолошких, психолошких и социјалних утицаја.
Са биолошког становишта, хормонске флуктуације које прате различите фазе женског животног циклуса — од пубертета, преко трудноће и постпорођајног периода, до менопаузе — могу допринети повећаној осетљивости на развој депресије. Ове промене саме по себи нису узрок депресивног поремећаја, али могу деловати као фактор ризика у комбинацији са другим оптерећењима.
Психолошки фактори, такође, имају значајну улогу. Жене су, у просеку, склоније интроспекцији и руминативном стилу мишљења, односно упорном враћању на негативне мисли и осећања, што представља један од познатих механизама у развоју и одржавању депресије. Иако су анксиозни поремећаји учесталији код жена и често коегзистирају са депресијом, они не представљају њен узрок, већ независан, али повезан клинички ентитет.
Социјални контекст има изузетно важну улогу у разумевању полних разлика у учесталости депресије. Жене су чешће изложене дуготрајном психосоцијалном стресу, који произилази из вишеструких улога, неравноправне расподеле одговорности, економске несигурности и друштвених очекивања. Додатно, искуства дискриминације, насиља и ограниченог приступа ресурсима повећавају ризик за развој депресивних поремећаја.
Истовремено, важно је узети у обзир да статистички подаци могу делимично одражавати и разлике у начину испољавања и препознавања депресије. Мушкарци ређе траже стручну помоћ и чешће испољавају депресивно расположење кроз понашања као што су раздражљивост, импулсивност или злоупотреба алкохола и других супстанци, што може довести до њеног недовољног дијагностиковања.
Са клиничке тачке гледишта, разлике у учесталости депресије између жена и мушкараца не могу се објаснити једним фактором. Оне су резултат сложене интеракције биолошких, психолошких и социјалних механизама, што захтева пажљив, индивидуализован и родно осетљив приступ у дијагностици и лечењу депресивних поремећаја.
- Лечење свих наведених тегоба је комплексно и дуготрајно. Шта Ви као лекар обично саветујете? Наравно, имајући у виду стање пацијента…
Терапија анксиозних, депресивних и сродних психичких тегоба представља вишеслојан и временски захтеван процес, који се увек мора прилагодити конкретној особи, њеном клиничком стању и животном контексту. У том смислу, не постоји јединствен модел који је применљив на све, већ се лечење заснива на одређеним општим принципима који се индивидуално обликују.
Као лекар, један од првих корака које наглашавам јесте помоћ пацијенту да стекне разумевање сопствених симптома. Психоедукација има важну улогу у смањењу страха и конфузије, јер када особа разуме природу својих тегоба, оне престају да буду доживљаване као нешто неконтролисано или опасно. То доприноси осећају сигурности и активнијем учешћу у лечењу.
Подједнако је важно поставити реална очекивања у погледу опоравка. Побољшање обично не настаје нагло, већ постепено, уз могуће периоде осцилација. Пацијенте охрабрујем да лечење посматрају као процес који захтева време, истрајност и доследност, а не као брзо решење.
У зависности од тежине и природе симптома, саветује се укључивање психотерапијског рада, који омогућава боље разумевање унутрашњих конфликата, обрасца мишљења и понашања који доприносе тегобама. Када је клинички индиковано, психотерапија се комбинује са фармаколошким лечењем, при чему је важно нагласити да лекови имају стабилизујућу улогу и служе као подршка, а не као замена за рад на узроцима проблема.
Пацијентима се такође скреће пажња на значај животног стила и свакодневне структуре. Редован сан, физичка активност, уравнотежена исхрана и умереност у конзумирању кафе и алкохола могу значајно утицати на психичку стабилност и ток опоравка. Иако се ове препоруке често потцењују, оне представљају важан део свеобухватног терапијског приступа.
Посебан акценат ставља се на континуитет и стрпљење. Превремени прекиди терапије, било због привидног побољшања или због пролазних тешкоћа, могу успорити или угрозити напредак. Зато је важно да пацијент и лекар заједно прате ток лечења и по потреби га прилагођавају.
На крају, једна од најзначајнијих порука јесте да се психичке тегобе не носе у изолацији. Обраћање за стручну помоћ не представља слабост, већ одговоран корак ка очувању менталног здравља. Управо та спремност да се уђе у процес лечења често представља први и најважнији корак ка опоравку.
*“У љубави нема страха, него савршена љубав изгони страх напоље…“, пише Свети Јован Богослов у својој посланици. Ове његове речи посведочили су бројни мученици за Христа Господа, који су свирепо убијени од римских императора. С љубављу за Христа, ишли су свесно пред звери, на ломаче, распећа, под мач… Дакле, хришћанска вера осећање љубави према Богу види као оруђе у борби са страхом. Шта психотерапија каже на то?
Психотерапијски приступ оваквим ставовима не доживљава као супротстављене религијском искуству, већ их у значајној мери препознаје као психолошки разумљиве и функционалне процесе, који су описани другачијим појмовним језиком.
Са психолошке тачке гледишта, страх је најизраженији онда када је појединац усмерен искључиво на сопствену рањивост, губитак контроле и осећај изолованости. Насупрот томе, искуства дубоке повезаности, смисла и превазилажења сопственог „ја“ — било да су религијског, егзистенцијалног или интерперсоналног карактера — имају снажан умирујући ефекат на страх. Оно што хришћанска традиција описује као љубав према Богу, у психотерапијском оквиру може се разумети као стабилан унутрашњи ослонац и поверење у смисао који превазилази страх од бола, губитка и коначности.
У том контексту, посебно је значајна улога алтруизма. Усмереност ка другима, кроз бригу, жртву или служење, помера фокус са сопствене угрожености на вредност односа и делања. Психолошка истраживања и клиничка пракса показују да алтруистичко понашање може смањити интензитет анксиозности и егзистенцијалног страха, јер појединцу даје осећај сврхе и припадности.
Из психотерапијске перспективе, љубав и алтруизам се не своде на пролазне емоције, већ се посматрају као трајни унутрашњи ставови и вредносне оријентације. Када човек свој идентитет и деловање гради на вредностима које превазилазе искључиво самоодржање, страх престаје да има централну улогу у регулисању понашања. Он не мора у потпуности нестати, али губи моћ да паралише и управља одлукама.
Психотерапија препознаје да особе са јасно формираним системом вредности — било да је он духовне, религијске или хуманистичке природе — често показују већу отпорност у тешким и екстремним животним околностима. У том смислу, сведочанства мученика могу се разумети као пример превазилажења страха кроз смисао, љубав и алтруистичку усмереност, где страх није порекнут, већ надјачан снажнијом унутрашњом мотивацијом.
У савременој психотерапији, нарочито у приступима који наглашавају значај смисла, подстиче се трагање за оним што животу даје дубљу вредност — кроз односе, веру, личне идеале или алтруистичко деловање. Када појединац доживи да његово постојање има значење које превазилази тренутну угроженост, страх престаје да буде апсолутна препрека и постаје подношљиво искуство.
Стога се може закључити да психотерапијски и хришћански погледи нису у супротности, већ различитим језицима говоре о истој суштинској истини: страх се не превазилази потискивањем или силом, већ надрастањем — кроз љубав, смисао и алтруистичку повезаност са другима и са оним што човек доживљава као трајно и вредно.
- Могу ли се комбиновати разговори са духовником и психотерапеутом у лечењу? Ваш предлог…
Комбиновање разговора са духовником и психотерапеутом може имати значајан позитиван ефекат, уколико се спроводи промишљено и уз јасно разграничене улоге. Из стручне перспективе, ова два приступа не морају бити у супротности, већ се могу посматрати као међусобно допуњујући, јер се баве различитим, али повезаним димензијама људског искуства.
Психотерапија је усмерена на разумевање и третман психичких тегоба кроз научно засноване методе. Њен фокус је на унутрашњим психолошким процесима, обрасцима мишљења и понашања, емоционалној регулацији и унапређењу свакодневног функционисања. Она пружа структуру и оквир за рад на симптомима и њиховим узроцима у клиничком смислу.
Духовни разговори, с друге стране, обраћају се егзистенцијалним и духовним потребама човека — питањима смисла, кривице, наде, страдања и односа са Богом. За верујуће особе, духовник представља извор оријентације и подршке који помаже да се животне тешкоће сагледају у ширем вредносном и духовном контексту.
У том оквиру, важно место заузима и молитва, која за многе људе има изразито благотворно дејство. Са психолошког становишта, молитва може допринети унутрашњем смирењу, смањењу напетости и осећају повезаности и поверења. Она може деловати као облик саморегулације, усмеравајући пажњу са страха и унутрашњег хаоса ка осећају смисла, наде и прихватања. Иако молитва не представља замену за лечење, код верујућих особа она може бити значајан извор снаге и емоционалне стабилизације.
Комбиновање психотерапије, духовног разговора и молитве може бити посебно корисно уколико је очувана реалистичка процена стварности и не постоји сукоб између терапијских препорука и духовних савета.
Мој став је да је најцелисходнији интегративан и индивидуално прилагођен приступ. Уколико пацијент има развијен духовни живот и молитва му пружа осећај мира и смисла, тај ресурс треба уважити и подржати, док стручњаци за ментално здравље остају одговорни за дијагностику, лечење и праћење психичког стања.
Кључ успешне комбинације лежи у јасним границама и међусобном поштовању оба простора. Када психотерапија, духовни разговори и молитва делују усаглашено и у корист добробити особе, они могу допринети целовитијем и стабилнијем опоравку, обухватајући и психолошку и духовну димензију људске личности.
- Наравно, као и за све друго, најбоље је деловати превентивно. Како васпитањем предупредити појаву страха код детета?
Превентивно деловање у вези са страхом код деце почиње веома рано и у највећој мери зависи од тога у каквом емоционалном окружењу дете одраста. Циљ васпитања није да се дете лиши сваког страха, јер је страх нормалан део развоја, већ да му се помогне да га доживи као нешто што може да разуме и савлада, а не као трајно угрожавајуће искуство.
Основу здравог односа према страху чини осећај сигурности у односу са одраслима. Дете које има искуство да су родитељи или старатељи емоционално присутни, доследни и спремни да га саслушају, развија поверење у свет око себе. У таквом оквиру страх се доживљава као пролазна реакција, а не као знак да је свет опасно место.
Важно је да одрасли не минимизују дечји страх, али ни да га појачавају. Изјаве којима се страх негира или исмева могу довести до тога да дете научи да своја осећања скрива или да их доживљава као нешто погрешно. Са друге стране, претерана заштитничка улога и стална упозорења на опасности могу код детета створити утисак да само није способно да се избори са изазовима. Најкориснији приступ подразумева да се страх препозна и именује, уз истовремено охрабривање детета да постепено и у свом ритму стиче нова искуства.
Одрасли су деци најважнији пример понашања. Начин на који родитељи реагују на сопствене страхове снажно утиче на дете. Када одрасли показују да је могуће бити уплашен, а ипак остати смирен и промишљен, дете учи да страх не мора да значи губитак контроле.
Посебан значај има подстицање детета да говори о ономе што осећа. Развијање способности да се емоције препознају и вербализују помаже детету да их боље разуме и регулише. Страх који се изговори и подели са блиском особом постаје мање застрашујућ него онај који остаје нејасан и потиснут.
Такође је важно омогућити детету да буде постепено самостално. Кроз мале, узрасту примерене изазове, дете гради осећај да може да се носи са тешкоћама, чак и када осећа нелагоду. Та искуства јачају самопоуздање и смањују вероватноћу да страх касније у животу постане доминантан начин реаговања.
У суштини, васпитање не служи томе да дете никада не осети страх, већ да научи да страх није нешто што га мора зауставити или преплавити. Кроз топао однос, разумевање емоција, јасне границе и лични пример одраслих, дете постепено развија унутрашњу стабилност која представља најбољу заштиту од каснијих анксиозних тешкоћа.
