Из поука Преподобног Григорија Паламе
Неки су у недоумици на који је начин Христос, будући да је био у телу ушао кроз врата затворена. Такви људи очигледно не знају да се духовно саображава духовном и да се једно другим доказује, као што каже божанствени апостол (в. 1. Кор. 2; 13). Ако Он није нарушио утробу Дјеве Која Га је родила по телу, ни најмање је не отворивши, него су и у рођењу остала неповређена обележја девствености, иако је Он и тада био обучен у тело које је смртно и подложно страдањима, зашто би нас онда чудило ако је, обесмртивши тело које је примио и сада већ поседујући бесмртно тело, ушао кроз затворена врата? Међутим, како онда да је Он, имајући бесмртно и бестрасно (неподложно страдању) тело истовремено могао да има и ране и пробијена места на рукама и на ребрима? Еванђелиста приповеда да је Господ рекао Томи: Пружи прст свој амо и види руке Моје, и пружи руку своју и метни у ребра Моја и не буди неверан неш веран (Јн. 20; 27). Како, дакле, да је Он имао ране? Смртно и страдално тело не би могло да покаже ране и пробијена места и да истовремено буде читаво и здраво. Он је, међутим, имао моћ да, заједно са бесмртношћу и бестрашћем тела покаже, коме пожели, и ране и повреде које је раније примио и да при том Његово тело не буде ништа мање бесмртно и бестрасно.
Из тога такође закључујем да и они који су пострадали за Христа на свом телу носе своје ране као неке вечне украсе. Као што, на пример, прозорски отвори ни најмање не нарушавају чврстину здања и не чине га нескладнијим, и представљају неопходни део куће јер унутра пропуштају светлост и допуштају онима који живе унутра да виде шта се догађа напољу, на исти начин су и страдања на телу која су поднета Христа ради, као и трагови које су она оставила, за оне што су их примили постали нека врста прозора који пропуштају незалазну светлост и, приликом блистања те светлости, они се препознају по божанственој красоти и сјају, и не само да не нарушавају бестрасност, него су радије залог бесмртности. Христово тело је унутар себе имало извор божанствене светлости, одакле је заблистало и просветило сумњичавог Тому, тако да је он у истом тренутку почео савршено да богословствује и узвикнуо: Господ мој и Бог мој! Господ му је на то рекао: Зато што си Ме видео, поверовао си. Блажени су који не видеше а повероваше (Јн. 20; 29), показујући тиме да они, који су сопственим очима гледали (Његову) славу, немају ништа више од оних који су посредством њих поверовали у Њега. Ако Он није рекао „који ће поверовати“ него „који повероваше“, то је зато што је то речено са божанственом силом предзнања Онога Који све зна и пре него што се догоди и за Којега је будућност иста као и оно што се већ догодило.
