Из поука преподобног Исихија, презвитера јерусалимског
Трезвоумље је слично Јаковљевој лествици на чијем врху седи Бог и по којој ходе анђели. Оно из нас истрже свако зло, одсеца многоговорљивост, оговарање, клеветање и сав списак чулних страсти, не желећи да се ни на кратко време лиши сопствене сладости.
Стога га, братијо моја, свеусрдно проходимо. Чистом мишљу у Христу Исусу се уздижући у виђењима, држимо се и гледања својих сагрешења и ранијег живота како бисмо, скрушавајући се и смиравајући се сећањем на своје грехе, у својој мисленој борби имали сталну помоћ Исуса Христа, Бога нашег. Јер, чим се услед гордости, таштине или самољубља лишимо Исусове помоћи, ми се уједно лишавамо и чистоте срца путем које Бог човеку омогућава богопознање, као што је обећано (Мт.5,8), будући да је прво узрок другог.
Ум који се брине о свом скривеном делању и који се непрестано упражњава у чувању себе од оног што га сусреће, поред других блага стиче и [особину] да његових пет телесних чула више нису помоћници грешних искушења која долазе споља. Пазећи стално на своју врлину, тј. на трезвоумље и свагда желећи да се наслађује добрим помислима, он не допушта да га поткрадају пет чула путем вештаствених и сујетних помисли које преко њих долазе. Знајући, пак, какве обмане преко њих долазе, он их снажним напором обуздава изнутра.
Пребивај у пажњи ума и нећеш бити претоварен искушењима. Ако, пак, одступиш од ње, трпи оно што наиђе.
Као што је за оне који су изгубили апетит и који осећају одвратност према храни користан горки пелен, тако је за злоћудне људе корисно да се злопате.