Из поука преподобног Пајсија Светогорца
Највећа болест у наше време јесу испразне помисли људи светског настројења. Они могу да имају све осим добрих помисли. Муче се, јер се према проблемима не постављају духовно. На пример, неки човек пошао је негде колима; на мотору се десио мањи квар, и он мало касни. Ако има добре помисли, рећи ће: “Види, добри Бог ми је послао ову препреку јер бих можда доживео неку несрећу да нисам закаснио. Како да Ти за то заблагодарим, Боже мој?”, и прославиће Бога. Али ако нема добре помисли, неће се суочити са проблемом на духован начин; оптужиће Бога и почеће да ропће: “Ето, требало је да стигнем раније, а ја сам закаснио! Каква несрећа! И тај Бог…”
Човек стиче корист када прихвата оно што му саветују помисли здесна. А када ради “улево” – мучи се, растаче се, избезумљује. Једанпут, пре неколико година, ушли смо у неки теретни камион у коме су као седишта стајале даске, да бисмо се из Урануполиса превезли до Солуна. Унутра је све било збрда-здола: кофери, поморанџе, риба, сандуци који су се осећали на рибу, деца из Атонијаде, неко седи, неко стоји, калуђери, мирјани… Дође један мирјанин и седе крај мене. Био је дебео, а будући још и пригњечен, повика из свег гласа: “На шта ово личи?!…” Недалеко одатле налазио се један монах који, сиромах, сав беше затрпан сандуцима, тако да му је само глава вирила. Поред свега тога, пошто се камион љуљао – пут је био пропали макадам – нагомилани сандуци су се рушили, а онај сиротан је покушавао да их рукама одгурне лево-десно како га не би ударили у главу. А онај први је викао јер је седео мало притешњен. Рекох му: “Зар не видиш како је оном тамо, а ти се дереш?” Упитах и монаха: “Како је, Оче?” Овај ми уз осмех одговори: “Боље него у паклу, Старче!” Онај се мучио иако је седео, а овај се радовао и поред тога што га сандуци умало нису затрпали. А пред нама је било још два сата путовања; нисмо били близу. Ум оног мирјанина окретао се око удобности коју би имао да је пошао аутобусом, и тиме се само узнемирио. А монах је мислио о томе колико би се мучио да се налази у паклу, и осећао је радост. Размишљао је: “Стићи ћемо за два сата и изаћи из камиона, а они јадници у паклу мучиће се довека. Јесте да тамо нема сандука, света и осталог, али пакао је – пакао. Слава Ти, Боже! Овде ми је, ипак, боље.”
– Старче, због чега два послушника, на пример, немају исто поверење у свог духовника?
– Због помисли. Човек може да има искварене помисли према свему и свачему. Ако нема добре помисли и не избаци своје “ја” из сваког свог поступка, односно, ако је самовољан, ни Светитељ му неће помоћи. Не само да има светог духовника или свету игуманију, већ да му је духовник и сам свети Антоније, или ма који други Светитељ – то му ништа не би помогло. Ни сам Бог не може да помогне једном таквом човеку, иако Он то веома жели. Када човек воли себе, односно када је себељубив, он све кроз то тумачи. Неко све тумачи грешно, а неко онако како то њему одговара. Мало-помало, ова неразумна тумачења постају део природе таквог човека. Ма како да се држиш, они ће се саблазнити.
Има и таквих људи који, ако им посветиш мало пажње, ако им кажеш неку лепу реч, лете од среће. Али ако им не посветиш пажњу, веома се жалосте и западају у другу крајност, која је ђаволска. Када виде, на пример, нечији поступак они помисле: “Аха, десиће се то-и-то”, и касније су уверени да се то све сигурно баш тако десило. Или виде неког да је озбиљан, и помисле како сигурно има нешто против њих, а он је можда озбиљан јер је окупиран нечим. Пре неки дан дође ми тако један човек и рече: “Зашто је тај-и-тај некада разговарао са мном, а сада не разговара? Нешто сам му приговорио; да није можда због тога?” “Пази”, рекох му. “Можда те је и видео, али те просто није приметио; или му је неко болестан, па размишља о томе како да нађе лекара; или путује у иностранство те је окупиран заменом новца…” И заиста, тај човек имао је болесног сродника и озбиљне проблеме, а овај је, зато што је очекивао да он стане и поразговара са њим, изнео читаву гомилу помисли.