Из поука Светог Јована Кронштатског
Молећи се за живе и умрле и изговарајући њихова имена, потребно је од свег срца, са љубављу изговарати та имена, како би носили у души та лица, чија се имена помињу као дојиља када негује своју дјецу (1. Сол. 2, 7), и памтили да су они удови наши и удови Христовог тела (ср. Еф. 4, 25; 5, 30); није добро да се пред лицем Божијим само набрајају језиком њихова имена без учешћа и љубави срца. Треба да се помисли да Бог гледа на срце, да и они, за која се молимо потребују баш то од нас, према дугу хришћанске љубави, братске саосећајности и љубави.
Велика је разлика између безосећајних набрајања имена и њиховог усрдног помињања: једно од другог разликује ce као небо и земља. Али, име Самог Господа, Пречисте Његове Мајке, Светих Анђела и Светих Божијих људи по преимућству треба призивати увек чистог срца, са вером и пламеном љубављу; уопште, речи молитве не треба пребирати само језиком, као да вртиш прстом у књизи листове папира или као да бројиш новац; требало би да речи извиру као извор живе воде из свога врела, да би биле искрени глас срца, а не туђа позајмљена одећа, из туђих руку.
Када се наглас или у себи молиш за друге, на пример за своје укућане или за друге, иако то они и нису тражили од тебе, моли се за њих са таквом истом топлином и усрдношћу, као што се молиш за себе. Сети се заповести закона: Љуби ближњег свога као самог себе (Мт. 19, 19; 22, 39; Лев. 19,18). У свим случајевима пази на то, тј. воли ближњег као себе. Нe буди лукав пред Господом, који испитује срца и бубреге (Јер. 11,20; Отк. 2, 23; Пс. 7, 10), да Он не презре твоју молитву као сујетну и лажну.
