Из поука старца Ананије
Петар (апостол) бијаше ожењен… Андреј не бјеше у браку. Посветио се Богу. То бјеше његов избор. Треба људи да се жене, и да се Богу посвећују; нека сваки изабере оно што може и чему га срце води. Сјећам се старца Порфирија који је једном друштву, у којем смо били и ми свештеници, говорио: „Дјецо моја, немојте притискати људе да улазе у брак или у монаштво. Нису сви за то. Каква прича! Постоје неки који говоре: или ћеш постати монах, или ћеш се оженити. Али ако човјек не може ни једно ни друго, шта онда човјек да чини? Шта да радимо са таквим човјеком?! Да га присиљавамо на нешто, и да доживи неуспјех?
Пападијамантис (чувени грчки књижевник), који је био врло побожан човјек, на примјер, није имао снаге за монашки подвиг — није могао да издржи. Отишао је на Свету Гору као поклоник и, обузет дубоком тугом и тјескобом душе, пожелио је да се баци са једног балкона. Обузела га је меланхолија.
Шта онда да чинимо?
Да кажемо: „Ожени се, дијете моје“? Али није имао средстава, како је говорио Мицос из мога села. Просто му није ишло ни да се ожени. Знате, када нешто једноставно не иде. Није умио, није могао да пронађе неки ослонац у животу и у друштву. Када му се, дакле, није дало ни једно ни друго, шта човјек да чини? Шта да чини?
„Ето, тако стоје ствари“, говорио је старац. „Зато немојте присиљавати људе, притискати, да се жене или монаше“. Ја сам једном то учинио, удао сам једну дјевојку, и покајао сам се.
Волите људе. Са пажњом их слушајте. Молите се за њих. Будите према њима благи. Савјетујте их једноставно и благо. Тако. И понекад их, са њежношћу и очинском бригом, мало и укорите; али их потом омекшајте љубављу, да би разумјели. Јер без љубави човјек не може да схвати оно што му говоримо. Зато што човјеку није свеједно шта ћеш му рећи, него и како ћеш му то рећи. Јер ако га укориш без љубави — то га боли. Ако га, пак, укориш са љубављу — и тада га боли, али то прихвата. То је веома важно: он то прихвата, разумије и труди се да се поправи.