Из поука преподобног Јована Лествичника
окајање је обнова крштења. Покајање је завет с Богом да ће се водити један нови живот. Покајање је извор смирености. Покајање је неопозиво одрицање од сваке жеље за телесним добрима. Покајање је самосудна мисао и брига о себи без бриге о спољним стварима. Покајање је кћер наде, и порицање безнадежности. Покајник је осуђеник који није лишен части. Покајање је помирење с Господом путем вршења добрих дела, супротних пређашњим гресима. Покајање је очишћење савести. Покајање је добровољно трпљење свих мука. Покајник је човек који самоме себи изриче казну. Покајање је јако изнуравање стомака и шибање душе силним осећањем.
Скупите се и приђите, дођите и чујте, и рећи ћу вам нешто! Сви ви који сте Бога наљутили, скупите се и видите шта ми је Бог показао ради назидања душе моје! На прво место ставићемо излагање о презреним подвижницима, достојним сваког поштовања. Чујмо, запамтимо и учинимо оно што ти људи чине, сви ми који смо год пали у какав неприкладан грех. Устаните и стојте, ви који сте оборени гресима. Обратите пажњу, браћо моја, на ову моју поуку. Нагните ухо своје, ви који хоћете да се поново помирите с Богом истинским обраћањем.
Много сам слушао о једном узвишеном и необичном подвигу и смирењу оних што живе у посебном манастиру, званом Тамница, који се налазио под управом поменутог оног светилника над свим светилима. И док сам се још налазио у његовом манастиру, замолих праведника за одобрење да посетим ту издвојену обитељ. Не желећи ничим да растужи моју немоћну душу, велики ми даде дозволу.
Када сам приспео у манастир покајника, тј. праву земљу плачућих, видео сам заиста (ако није дрско рећи) оно што око немарна човека не виде, и ухо лакомисленога не прими, и на срце ленога не дође (уп. 1.Кор.2,9) – дела и речи који су у стању да победе чак и самога Бога, живот и подвиге који сместа изазивају Божије човекољубље.
Међу тим кривцима без кривице, видео сам неке како по сву ноћ, до раног јутра, стоје под ведрим небом, не померајући ноге. Сан их снагом природе жалосно обара, али они и поред тога не дају себи ни најмањег одмора, него прекоревају сами себе и расањују се увредама и грдњом. Други су укочено гледали у небо, и уз ридање и вапаје оданде дозивали помоћ. Неки су стајали на молитви, везавши себи руке на леђима као да су осуђеници, смрачена погледа упртог у земљу, сматрајући се недостојнима да гледају у небо, нити да кажу штогод, нити да пусте гласа од себе, нити да се моле Богу.
Веома мучени својим тужним мислима и грижом савести, не налазећи ни како или одакле да почну молитву, они су, испуњени мраком и тананим очајањем, само збуњену душу и занемели ум представљали Богу. Неки су седели на земљи, на врећи и пепелу, сакривајући лице међу колена, и ударајући челом о тле. Други су се стално тукли у прса, позивајући своју душу и свој ранији живот да се врате.
Једни су међу њима натапали земљу сузама. А други су, не могавши ни да плачу, сами себе тукли. Једни су нарицали над својом душом као да је мртва, не могући да поднесу патњу у своме срцу. Други би у себи заурлали, али им се глас замрзавао на уснама. Понекад би, када се већ не би могли саваладати, изненада крикнули.
Видео сам тамо неке који су од силне туге били као ван себе, неке који су постали глухи и неми од своје несреће, потпуно смрачени и као неосетљиви за све што се односи на овај живот. Они су умом сишли у бездан смирења и огњем свога бола исушили сузе у својим очима. Други су седели замишљени, сагињући се к земљи и климајући стално главом, те као лавови рикали из дубине срца и ноктима гребли тле под собом.
Неки су међу њима, пуни наде, тражили и молили за потпуни опроштај; а други су се у своме бескрајном смирењу сматрали недостојнима опроштаја, и говорили с тугом да се не могу оправдати пред Богом. Неки су, пак, преклињали Господа да овде буду кажњени а тамо помиловани; други су, мучени тешком грижом савести, од свега срца молили Господа да их не казни, али да их ни Царства не удостоји, говорећи: „То би нам било довољно“.