Из поука Светог Симеона новог богослова
Нисте ли чули шта каже блажени Зосима, који је написао житије преподобне Марије, о оним светим мужевима који су живели у манастиру у који је и њега тада одвео Божији промисао – како су излазили из манастира и у пустињи проводили читаву Четрдесетницу, никада се међусобно не мешајући, него ако би неко где и срео кога, склањао би се и избегавао га, не трпећи ни да се приближи један другом? А када би се вратили у манастир, нико, како каже, никада није питао другога шта је видео или шта је урадио у пустињи, него су сви живели као какви странци и придошлице и туђини, тако се владајући. То, како мислим, нису радили ни због чега другог, осим да би у пуноћи и строго држали заповест да не изусте празну реч. Ако су, дакле, они провели толике године и толике дане без икаквих међусобних разговора, шта ће снаћи нас који се не чувамо ни ових неколико дана од сусрета и празнословља? А зашто помињем дане, кад не можемо да се уздржимо ни на сат? И шта ћемо урадити, браћо моја добра, ако се изненада, док се ми налазимо у таквом стању, појави судија свих и Бог, Који ће од нас тражити одговор за сваку празну реч у дан суда? А како ћемо и друге страсти спутати, ако нам је језик неуздржан? Јер која страст је, реци ми, лакша од те страсти? Плот, која има природну жељу и склоност ка распаљивању, подиже се против духа и силно ратује са душом, а стомак би да се насићује јелима, јер је за то и настао. Ако, дакле, не спутамо навику језика, што нам је лако учинити, како ћемо икада успети да свладамо тешке и велике страсти које црпе велику силу из наше природе и, да тако кажем, из саме жеље и задовољства?
Дакле, почнимо од данас, браћо, и из све снаге похитајмо, да бисмо, као какви златокрили орлови, лагани достигли Пасху Господњу, где је као наш претеча ушао Христос Бог наш, одбацивши од нас све страсти које нас тиранишу. Поставимо, ако је угодно, сами ми заједничком одлуком између себе закон да ако се, изузев суботе и недеље, нађу двојица који су се предали беспосличењу и некорисном дружењу, да им се у тај дан у време обеда не да ништа друго до сувог хлеба са сољу и хладном водом, а и то да поједу стојећи у дну трпезе. И имајући то као ненарушиви закон, чувајте се да не дате повод укорима за празнословље и шале. Тако ћете угодити Богу ради Кога постављате врата на усне своје и стражу крај уста својих, а силно ћете утешити и мене недостојног оца свога, испунивши радошћу моју смирену душу, а и својим душама ћете немало користити, поучавајући себе саме добром обрасцу и чудесном обичају ради Божије љубави. Затим ће вас са правом прославити и задивити вам се сви људи, а кроз вас ће бити прослављен и Бог, јер ћете се показати као они који у овом нараштају подражавају житија светих, што не мислим да се данас може лако срести на местима где се сада налазимо и која видимо, нити међу монасима о којима чујемо, као ни у њиховим манастирима.
Зато молим вашу љубав, оци моји свети и слуге Божије, немојте пречути речи мене недостојног оца свога и нека се моје речи не покажу пред вама као бесмислица. Јер, иако сам слаб и пун небројених греха, видите и добро испитајте да вам нисам саветовао ништа мимо Божијих заповести и Божанских Писама. Поставите, дакле, добар почетак, а дајте и мени мало воље како бих, оснаживши се вашим молитвама, подигао главу, протрљао очи и омио их, па се пробудио из великог сна немара и да бих за добра која чините убогом слузи своме, макар и недостојно, али колико могу, узвратио вашој љубави добрим речима које ће Божија благодат дати мојим нечистим устима. Да, браћо моја, молим вас, не презрите моје мољење, него као што сте ми полумртвом и сасвим безгласном дали да говорим пред вашом честитошћу, тако ми дарујте и своју вољу, како бисте у њеном одсецању проживели живот мученика и победоносаца Христових, а ја ћу од данас још спремније полагати за вас своју душу и тело на добровољну смрт, за шта се молим да ми постане попутнина када пођем у тамошњи живот у Христу Исусу Господу нашем.
