Из поука Светог Василија Великог
Требало је да човек обитава поред Божије славе и да има истинску, а не привидну величину. Требало је да буде увеличан силом Божијом, да буде просвећен Божијом мудрошћу и да буде обрадован вечним животом и његовим добрима. Он је, међутим, у себи издао жељу за божанском славом. Надајући се нечему узвишенијем, он је похитао ка ономе што није могао да добије, изгубивши и оно што је могао да има. Смиреноумље је, стога, његово највеће спасење, лек за болест и средство да се врати у првобитно стање. Он треба да се одрекне маштања да ће се сам од себе обући у неку славу. Напротив, он треба да тражи славу од Бога. На тај начин ће исправити грешку, исцелити болест и вратити свештеној заповести, коју је напустио. Међутим, ђаво (који је човека поразио надом на лажну славу) не престаје да га подстиче истим побудама и да смишља безбројне замке. Он му указује да је велико да се окружи новцем како би се величао и како би се о њему бринуо. Међутим, [речено] нимало не води ка слави, него у велику опасност. Јер, стицање новца јесте показатељ лакомости и не води ка доброј слави. Напротив, оно непотребно ослепљује и узалудно изазива надменост, стварајући у души страст сличну отеклини. Тежина отечених тела није ни здрава, ни корисна, него, напротив, – болесна и штетна. У њој је почетак опасности и узрок пропасти. Нешто слично је и гордост за душу. Надменост се у човеку не рађа само због новца. Људи нису горди само због раскошне хране и одеће које се добијају за новац, што припремају непотребно скупоцену и раскошну трпезу, што се одевају у непотребну одећу, што подижу огромне куће ишаране украсима, што воде са собом мноштво пратеће послуге и безбројне гомиле ласкаваца. Они су посебно горди због изборних достојанстава, [мислећи] да се њима уздижу изнад сопствене природе. Народ их је увео у чин и удостојио неког председавања, својим гласовима им омогућивши узвишено звање. Они, међутим, [мисле] да су се уздигли изнад људске природе и да скоро седе на облацима, људе који су по власти нижи од њих сматрајући [својим] подножјем, поносећи се пред онима који су им дали достојанство и гордећи се пред онима чијим су гласовима почели нешто да значе у сопственим [очима]. Они продужавају дело испуњено безумљем, имајући славу која је непостојанија од сновиђења. Они се облаче у бљештавост која је празнија од ноћних привиђења и која се на знак народа појављује или ишчезава. Сличан је био и неразумни син Соломонов, млад узрастом и још млађи памећу. Народу који је тражио попустљивију владавину он је запретио још суровијом влашћу. И због силе којом се надао да [покаже] своју царственост он најзад беше лишен царства (З.Цар.12,4; 14). Човека може да чини надменим и снага руку, и брзииа ногу и складност тела, премда их уништава болест и исцрпљује време. [У том случају] он не разуме да је свако тело трава и свака слава човекова као цвет пољски: трава се суши и цвет опада (Ис.40,67). И дивови су се хвалисали силом (уп. Пост.6,4). И богоборни Голијат је о самоме себи имао безумно мнење (Ј.Цар.17,4). Сличан је био и Адоније, који се поносио лепотом (З.Цар.1,5), и Авесалом, који се хвалио дугом. косом (2.Цар.14,26).
