ПИШЕ: Патријарх српски Порфирије
За децу школа је поред породице најважније место. За децу поред браће, сестара, родитеља и сродника постоје исто тако веома важни људи, а то су другари. Знамо, драга децо, да је школа и када нам је тешко, а нарочито када нам је лако, увек драга, јер је то место где срећемо себи блиске људе, своје другове и другарице, а наравно и учитеље и наставнике. Знамо добро да треба сви у школи да учите што је боље могуће, да стекнете што је могуће боље сва знања која вам се дају у школи. Међутим, школа је у најстарија времена у нашем народу увек била поред места за стицање знања и место на којем се учимо врлини и живимо врлином. Школа је била и место на којем се учимо љубави и живимо љубављу, место у којем се учимо добру и живимо добром. Трудимо се да учећи добро ширимо добро и на све што је око нас, најпре на своје другове и другарице, на своје учитеље и учетељице, а онда и на читаву природу, јер знање које није резултат љубави, знање које није утемељено на љубави може лако да се претвори у нешто што је лоше за друге људе, а самим тим лоше и за нас. Само онда када се учимо врлини, добру, лепоти и љубави, када се, дакле, учимо да будемо честити и исправни људи, онда ће знања која стичемо у школи нама на крају бити на корист и бити употребљена на добро других људи.
У школи, наравно, сазнајемо да смо ми потребни другима, али исто тако једнако важно разумемо да су нама и други потребни, да не постојимо само ми као појединци и да не може све да се одвија у нашем животу онако како ми хоћемо. У школи се учимо, а то је врлина и то је добро, да чинимо све рачунајући увек да постоје и други око нас, рачунајући да то што чинимо и што радимо треба да буде корисно и за оне око нас. Учимо и да они који су око нас имају такође потребу да буду примећени, да буду поштовани, да буду вољени, да буду признати. Зато ћемо само онда када признајемо и поштујемо наше другове и другарице, када их волимо, осећати радост и моћи да препознамо да смо и ми вољени.
Дакле, нека нам Бог на почетку школске године, зато се и молимо, отвори наше умове, али и наша срца, да што је могуће боље научимо све што је потребно, али исто тако и да што је могуће више отворимо своје срце – да имамо и знања и љубави. То је могуће ако знамо да је Бог увек са нама и да ће када ми учинимо све што треба да учинимо на крају бити оно што Бог хоће, а то значи да ће бити оно што је најбоље за нас. Понекад не можемо да разумемо у једном тренутку зашто је нешто тако како јесте, али када прође време, ако се молимо Богу, ако знамо да је Бог са нама и ако знамо да ће нам Бог помоћи, стећи ћемо стрпљивост и стрпељења и онда ћемо дочекати време када ћемо разумети зашто је нешто било онако како је било и јуче, и прекјуче и пре годину дана.
*Транскрипт дела беседе Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија приредила Анђела Јокић ученица Верске наставе, а беседу у целости послушајте овде:
