Аколути (грч. ἀκολουθείν – ићи за киме, пратити, слушати, служити) спомињу их већ Тертулијан (†240), затим Свети Кипријан (†258) и Јевсевије (†340), који сведочи да je епископе на Никејски сабор пратило по више аколута. У каснијим споменицима аколути се чешће срећу. Аколути су били пратиоци епископа и презвитера, особито при крсним опходима и у свечаним приликама, а такође су прислуживали у олтару. У раној Цркви били су одрасли, а данас, иако се њихова служба разделила на више чинова, углавном се поистовећују са дечацима – свећеносцима.