Епархија, епископија (грч. ἐπαρχία, ἐπισκοπία) је црквена административна област која се налази под канонском управом једног епископа. Некада су се границе епархија поклапале са административним границама провинција у Римском царству, а седишта администрација једне и друге од ових установа биле у истом месту, као и место боравка епископа.
Епархија је улазила у састав веће јединице – дијецезе, а у њеном саставу биле су мање јединице – номе. Таква структура и организација у IV веку је прешла у црквену организацију која је до данас сачувана у оним Православним Црквама које се управљају по митрополитском систему (нпр. Румунска Православна Црква). Свака њена митрополија има по неколико (3, 4 или 5) епископија или епархија и свој синод, а митрополије улазе у патријаршију која је њихова највиша структура.
Крајем IV века, црквене управне области – дијецезе, постале су самосталне црквене јединице, тзв. митрополије на чијем челу је био предстојник дијецезе, односно митрополије с титулом Виши митрополит. Α провинције, којих је било више у дијецези, постале су епархије на чијем је челу био предстојник који је носио титулу митрополита и који је имао надзор над епископима у мањим местима (варошицама и селима). Из ових дијецеза настале су касније самосталне тзв. помесне Цркве, Патријаршије: Александријска, Антиохијска, Јерусалимска и Цариградска. На челу тих Патријаршија стајали су – а и данас је тако – патријарси. Установа патријархата, тј. патријаршија и титуле патријарха спомиње се у шестом и седмом канону Првог Васељенског Сабора, затим у другом и трећем канону Другог Васељенског Сабора, али прва и права формална установа утврђена је на Четвртом Васељенском Сабору, 28. правилом, а потврђена 36. правилом – каноном Трулског сабора 691/2. године.
Српска Православна Црква је епископална, односно њена главна административна подела је на епархије. На челу епархије се налази архијереј, који носи неко од звања: епископ, митрополит, архиепископ или патријарх.
