Епиклеза (грч. ἐπίκλησις, лат. invocatio – призивање ради освећења) – врхунећа тачка канона Евхаристије, кад се заједница, свештеном молитвом, обраћа Богу Оцу да пошаље Духа Светога ради претварања дарова у тело и крв прослављенога Христа ради освећења верних. У православној Литургији, освећење дарова врши се молитвом призива Светога Духа која следи одмах после речи установе Евхаристије.
Епиклеза не може заменити ни анамнезу ни молитву благодарења, нити пак обратно. Епиклеза се јавља већ на крају другога века у различитим облицима. Помињу је Свети Иринеј, по коме освећење дарова бива изговарањем призивања; Свети Кирило Јерусалимски вели да се призивање упућује Светоме Духу. Свети Василије Велики (0 Светоме Духу, XXVII, 65) сврстава молитву епиклезе међу оне литургијске елементе који су предани кроз неписану тајанствену традицију.
У православној светотајинској теологији улога и потреба епиклезе у евхаристијској Литургији посматра се у склопу доктрине о Светој Тројици, посебно са икономијом ипостаси Свете Тројице. По Светом Григорију Чудотворцу, свако освећујуће делање полази од Оца, пролази кроз Сина и остварује се у Духу.
Пошто је обожујуће делање својствено Светоме Духу, епиклеза је повезана са природом жртве, јер се принос освећује Духом Светим (Рим. 15, 16; Бр. 11, 9). Према Посланици Јеврејима (9, 14), Дух узима место огња, елемента који је у старозаветном жртвоприношењу повезан са крвљу (уп. 1. Цар. 18, 25–39 – Илија призива огањ који сагорева жртву свеспаљеницу). Свети Јован Златоусти тврди да свештеник не низводи огањ, него Духа Светога. У том смислу могло би се рећи да је присуство Духа живо и јасно у целокупном литургијском делању, као и у светотајинском делању уопште, јер стављање Цркве у ситуацију да освећује, у стање једине моћне силе која може учествовати у Христовој жртви, јесте дар Светога Духа. По својој ширини појам епиклезе показује свако литургијско или светотајинско делање Светога Духа које претходи пројављивању прослављенога Христа.
