Евхаристија (грч. εὐχαριστία, благодарење, захвалност) – Тајна коју је установио сам Исус Христос у молитви благодарења и чину благосиљања хлеба и вина (Лк. 22, 19–20), на последњој својој вечери са апостолима. Овом тајном Црква актуализује Христово свештено искупитељно дело, сажето у Његовој жртви или Васкрсењу (1. Кор. 11, 23–26; Мт. 26, 26; Лк. 22, 17–19). Црква и Евхаристија јесу две нераздвојиве стварности, зато што је савез Новога Завета, из којег се рађа нови Народ Божији, запечаћен крвљу Исуса Христа (Мт. 26, 26–28; Мк. 14, 31). За православну теологију, Евхаристија није просто свештено дело, него конвергентни центар свеколиког црквеног живота.
Евхаристија се јавља први пут у списима Светог Игњатија Богоносца: „Старајте се пак да се чешће сакупљате на Евхаристију (Литургију) Божију и на славу“ (Ефесцима XIII, 1). Исто тако он је назива „хлебом који је лек бесмртности“, противотров смрти, да би се живело вечно у Исусу Христу (Ефесцима XX, 2). За Светог Кирила Јерусалимског Евхаристија је „чаша спасења“, „надсуштаствени хлеб“ помоћу којег постајемо причасници божанске природе (Мистагошка катихеза VI, 1–9), а за Св. Николаја Кавасилу она је савршенство живота у Христу, „последња Тајна“ кроз коју се уграђујемо у „тело Цара“ (Живот у Христу IV, 1–3).
Православна теологија истакла је неколико главних аспеката Евхаристије:
- Евхаристија обнавља у садашњости јединствену жртву Новога Савеза, принету једанпут за свагда, од Великог Првосвештеника, Исуса Христа, који није штедео свој живот, него је дао себе као цену нашег искупљења (Јевр. 8, 6; 9, 24–25; Кол. 1, 4). „Јер кад год једете овај хлеб и чашу ову пијете, смрт Господњу објављујете, докле не дође“ (1. Кор. 11, 26). Његова жртва нема само обнављајући или искупитељни аспект, него представља прелазак из смрти у живот, „из небића у биће“ (Свети Јован Златоусти). „Христос је Онај који умре, па још и васкрсе, који је и с десне стране Богу, који и посредује за нас“ (Рим. 8, 34). Иначе, Евхаристија се не служи на дан њеног установљења, пре Распећа, него на дан Васкрсења, као поновно доживљавање новозаветне Пасхe.
- Стварно присуство Христово у евхаристијском хлебу и вину (Јн. 6, 55) остварује се молитвом Цркве за освећење. Христос се даје у Евхаристији кроз силу Духа Светога, у свој Његовој ипостасној стварности, као „јело верујућих“, тако да хришћани постају „сутелесници и сукрвници“ са Њим. Евхаристија је дар „као храна на путу вечнога живота“.
- Од Педесетнице васпоставила се органска веза између Евхаристије и Христовога тела – Цркве (Дап. 2, 42; 1. Кор. 10, 17). Евхаристијско сабрање приноси бескрвну и похвалну жртву за невидљиву Цркву (Дјеву Марију, старозаветне праведнике, апостоле и новозаветне светитеље), као дело благодарности, и за видљиву Цркву, као чин мољења. Она се приноси „због свега и за све“, будући да је сам Христос „Онај који приноси и који се приноси, који прима и који се раздаје“. Древна традиција истиче саборни карактер Евхаристије јер се на свакоме месту врши само једна евхаристијска Литургија под једним епископом.
- Према речима Светог Јована Дамаскина, Евхаристија је залог будућег живота зато што је Христово Тело пуно животворнога Духа. Недељу, икону Будућег Века, Црква доживљава као предокусно Царство баш евхаристијским обожујућим телом, символом преображенога човечанства. Стварност која је сада прекривена и скривена под обликом вина и хлеба упоређена је са стварношћу која ће се открити последњега дана. Евхаристија је, дакле, праслика (прототип) Христа пунога славе. Зато се литургијска заједница, после причешћа Светим Тајнама, моли: „Дај нам да се још присније причешћујемо Тобом у незалазни дан Царства Твога“. Тада ће се светима открити јело о којем говори Исус: „Ја имам јело да једем за које ви не знате“ (Јн. 4, 32).