Јерархија (грч. ιερα + αρχιη – свето управљање или власт) обухвата службе потврђене хиротонијом, које имају власт да руководе у Цркви. И поред тога што се начело јерархије служби јавља у Посланици Јеврејима (7, 7), где се показује да оно што је мање јесте благословено од онога што је веће, то начело није добило теолошко објашњење све до списа псеудо-Дионисија Ареопагита, који у црквеној јерархији види подражавање небеске јерархије. Због тога, три јерархијска степена нису ништа друго до три степена светости на лествици савршенства: епископ је символ савршенства; презвитер символ просвећења, а ђакон символ очишћења. Међутим, тежња да се символички и аналогно објасне облици црквене службе много је старија. На пример, за Светог Игнатија епископ је слика и подражавалац Бога Оца; презвитери, односно саветници и саслужитељи епископа, представљају апостолски колегијум који окружује Христа; ђакони, непосредни помоћници епископа, јесу слика Христова, или подражаваоци небеских сила. Геласије, у Историји Првог Васељенског Сабора, упоређује епископа са Христовим ликом, док за њега презвитери прасликују серафиме, а ђакони херувиме.
Као што се, дакле, напомиње у Делима Апостолским, у првој Цркви разликујемо више категорија чланова: апостоле, свештенике и браћу – (Дап. 15, 23; уп. Дап. 15, 2.4.6). Изгледа да је та подела међу члановима Цркве имала извесни службени карактер, јер се јавља у одлукама Јерусалимског Сабора. Али у овом периоду није био коначно одређен назив јерархијских степена. Почевши од II века, свештеничке службе установљене хиротонијом одређене су прецизно и постају веома важне.
Православна Црква признаје три облика пастирског или хиротонисаног свештенства: ђакон, презвитер и епископ. Сви су они конституитивни и неопходни Цркви. Њихово саслуживање у Тајни Евхаристије показује да ове три службе учествују у истом јединственом свештенству Христовом, али на различите начине, према потребама заједнице. Иначе, службе засноване на хиротонији јесу, у првом реду, литургијске службе, одређене за Тајну Евхаристије. Од благослова да се служи Евхаристија проистичу друге функције: пастирска, учитељска, управљачка.
Поред схватања јерархије као хиротонисаног свештенства, постоји и шире разумевање јерархије, према пореклу и облицима служећег свештенства. Јерархија се тако може поделити на:
- Јерархију хиротоније (рукополагања) – три степена хиротонисаног свештенства: ђаконски, презвитерски и епископски.
- Јерархију јурисдикције (управе), која може имати неограничен број ђаконских, презвитерских и епископских степена, који се добијају назначењем и који имају привремени карактер.
- Јерархију хиротесије (рукопроизвођења), или нижу јерархију. Чланови рукопроизведене јерархије су чтец (појац), ипођакон и црквењак.
Православна Црква јесте јерархијска Црква у смислу да прави догматску разлику између пастирскога свештенства примљенога у тајни хиротоније, са трима степенима или облицима – епископство, презвитерство и ђаконство – и општег, заједничког свештенства верних, које се прима у тајнама крштења и миропомазања. Због тога Цркву не треба изједначавати са јерархијом или клиром, као што ни „народ Божји“ не треба ограничити само на лаике. Црква се не ослања на једну категорију чланова, јерархију или клир, који имају своје посебне службе, већ на сав народ. Штавише, јерархија постоји унутар вернога народа који чини Цркву.