Познати православни канониста, Свети митрополит далматински Никодим (Милаш) о процесу канонизације каже: „Канонизација Светитеља припада искључиво архијерејском сабору, који томе приступа колико опрезно, толико исто и са највећом строгошћу. Нормом за ово важи слиједеће. Ако се једно лице одликовало у свему и свагда узоритом светињом живота, ако су га свагда украшавале све хришћанске врлине, ако су дјела његова била свагда таква, да су показивала живу унутрашњу тежњу да се приближи идеалу светиње, и свагда су служиле за узор у љубави и побожности, ако су црте пророштва и чудотворства код тог лица биле, или је тијело његово послије смрти давало знаке светитељства, једном ријечју, ако је неко лице у животу и смрти такво било, каквим може бити само један Светитељ, тада се јавља код више црквене власти мисао, да томе лицу треба одавати црквено поштовање, то јест, да га треба признати и прогласити за Светитеља и угодника Божјега. Испитује се тада најподробније све што се тог лица тиче, па ако се очигледним свједоџбама докаже, да је оно светитељски живјело и умрло, и то се покаже на начин да нико на свијету не може рећи противу светиње његове, тада архијеријски сабор проглашује то лице за Светитеља, и наређује свима и свакоме, који цркви припада, да се том лицу одаје јавно црквено штовање, да му се чува тијело на светом мјесту и да му се света успомена сваке године прославља у одређени дан, као Светитеља и Божјег угодника“ (Никодим Милаш, Православно црквено право, књ. 5, Истина, Београд-Шибеник, 2004).
У православној Цркви извор прослављања светитеља је Дух Свети, Који у народу Божјем буди срца за молитвено обраћање пријатељу Господњем, јер Му је овај послужио мишљу, речју и делом. Светац се не одређује административном одлуком: Сабор Епископа само „прибраја лику светих“ некога ко је већ одавно доживљен као угодник Божји у народу. Наш народ је цара Душана звао Силним, али га није осећао као свеца. И Милоша Обилића сматра јунаком над јунацима (чак му и фреска постоји у Хиландару), али му се није молио за заступништво пред Господом.
Неки подвижници су у раним данима Цркве још за живота сматрани свецима, и у њихову част су подизани храмови (тако је цар Маркијан подигао храм у част преподобног Васијана још док је овај био жив). Пошто се број светих увећавао, од IV и V века епископи настоје да надзиру изградњу и посвећење нових храмова, да случајно не би почели да се поштују јеретици и лажни свеци. Светитељи су се прво поштовали локално (на нивоу манастира, храма или епархије), а затим су уздизани за свеправославно поштовање. Крајем X и почетком XI века, свети Симеон Метафраст и Јован Ксифилин написали су житија Светих који су чествовани широм Византијског царства. Из историје прибрајања светима великог Григорија Паламе очито је да је византијски поредак био веома једноставан. Патријарх Филотеј, који је прибрајање обавио, каже да свештеници Солуна, договорно и у братској слози, износе Григоријеву икону, савршавају празновање на дан његовог уснућа и подижу му храм, не чекајући велике Саборе и општа решења, него су задовољни што им је о томе објављено од Бога: Бог је, дакле, „иницијатор“ канонизације, а не људи, ако Бог благослови, људи само прихватају. Патријарх Филотеј истиче да је таква пракса за многе упокојене побожне људе и жене, истакнуте светим животом, које верници празнују, иако Црква још није званично рекла своју реч.
Да додамо: чуда Божја преко свеца јесу могућа, али није сваки светац кога Црква препозна као таквог чудотворац у смислу давања телесних исцелења. Говорећи о светом Никодиму Агиориту, чувеном богослову са Свете Горе (XVIII век), који за живота није чинио чуда, али је увршћен у календар целокупне Православне Цркве, један савремени светац, Јован Јаков Хозевит (Румун), чије мошти целокупне почивају у Светој Земљи, каже: „Преподобни Никодим Агиорит није творио знаке и чудеса у животу, али цели његов живот је био истинско чудо, кроз плодове доброте који су испунили свет. Његова учења су озарила хришћански народ и укрепила су Православну Цркву у најтежим временима. По сведочењима светих Отаца човекова светост се не пројављује у чињењу чудеса него у врлинском животу. Чудеса су Божје ствари и творе се више ради просвећења неверника и ради окрепљења слабих у вери, а врлинска дела јесу плодови по којима се препознају светитељи. Ево шта казује Свети Григорије Богослов у „Слову на погребењу Светог Василија Великог“: „Чудеса су за невернике, а не за оне који верују. Знаци светих мужева јесу њихов живот по Богу и њихово свето стање“. А Свети Јован Златоуст казује: „Врлина је изнад чудеса.“ Исто он пише и ово: „Светитељи су они који имају праву веру и чист живот, чак ако и не творе знамења, чак ако и не изгоне зле духове, као што се за Јована, највећега од свих рођених од жене, нигде не помиње да је творио знамења“ /… / Свети Јован Крститељ није чинио чудеса у животу, али је живео као анђели на земљи и удостојио се да крсти Спаситеља света у водама Јордана. Исто тако ни преподобни Никодим није творио чудеса, али његов живот је био анђеоски, и он је крстио милионе душа свештеном светлошћу свога учења. Његове књиге су као горуће воштанице које обасјавају хришћанство.“
Митрополит Јувеналије, који је годинама био на челу канонизационе комисије Московске патријаршије, о томе вели: „Канонизацију је црквена свест увек доживљавала као пројаву светости Божје у Цркви, која делује кроз облагодаћене подвижнике побожности. Зато је у сва времена услов прослављања Светих била пројава истинске освештаности, светости праведника. Сведочанства о таквој светости могла су бити:
Вера Цркве у светост прослављених подвижника, као људи, који су Богу угодили и послужили доласку на земљу Сина Божјег и проповеди Светог Еванђеља (тако су прослављани праоци, оци, пророци и апостоли).
Мученичка смрт за Христа или страдања за веру Христову.
Чуда, учињена Светим по његовим молитвама или која су од његових часних остатака – моштију (преподобни, тиховатељи, столпници, мученици – страстотрпци, јуродиви).
Високо црквено патријарашко и епископско служење. (Тако Симеон Солунски вели да су се у великом храму апостола од древних времена архијереји сахрањивали у олтару, због „БЛАГОДАТИ БОЖАНСКОГ СВЕШТЕНСТВА“).
Велике заслуге пред Црквом и народом Божјим (канонизација царева, кнежева и равноапостолних).
Врлински, праведни и свети живот, који није увек потврђен чудотворством (тако су прослављани благоверни кнежеви и кнегиње и неки преподобни).
Неретко је сведочанство о светости подвижника било велико поштовање истог у народу, још и за живота.
По смрти подвижника, хришћани који су га поштовали састављали су му службу, тропар и кондак, сликали икону и писали житије. У основи таквог поштовања такође је извесна натприродна помоћ од покојног подвижника, па ипак, у одсуству записа о таквим чудима, Црква је могла да канонизује подвижника на основу великог народног поштовања.“
Канонизованим Светима се подижу храмови и олтари.