То је, у ствари, кашика (црквенслов. ложица) која се користи за причешћивање верника под оба вида истовремено. У почетку је била уведена за причешћивање болесника и мале деце, а касније је, из практичних разлога, ушла у општу употребу, и то највероватније тада када је из нужде почео да служи сам свештеник, без ђакона. Првобитно је свештеник давао свети хлеб (тело Христово) на длан вернику који се причешћује, а ђакон му је давао чашу. Сви су се, дакле, причешћивали на овај начин на који се данас причешћују ђакони или на архијерејској Литургији клирици који саслужују. Ово је изискивало доста времена, носило у себи опасности, посебно причешћивање директно из путира, и није било могуће да га обавља сам свештеник. На грчком се кашичица зове λαβίς (клешта), према виђењу Пророка Исаије, које (виђење) је праобраз Светог Причешћа (Ис. 6, 6).