Катавасија у суштини није ништа друго до ирмос који не започиње одређену песму канона већ је завршава. За сваку песму канона на свеноћном бденију или празничном јутрењу је одређено да се заврши катавасијом. Та реч потиче од грчког глагола καταβαίνω, који значи „спуштам се, силазим“. Катавасија је песма ради чијег је заједничког извођења појци оба хора (ликова) требало да силазе са солеје у средину храма.
Као катавасија се, нарочито на веће празнике, узима почетни ирмос који се у том случају понавља. На мање празнике, то је ирмос празника који му је близак и који му следује у богослужбеном циклусу. Одређеним временским периодима одговара одређена катавасија. На пример, од Ваведења у храм Пресвете Богородице до оданија Рођења Христовог поје се катавасија Христос се рађа, славите. То су ирмоси божићног канона. Још једна добро позната катавасија је Васкрсења дан, а ирмоси су пасхалног канона. Она се поје од Пасхе до њеног оданија. У осталим периодима године поју се друге катавасије. Најчешће се чује катавасија Отварам уста моја. Она се поје када нема ни претпразништва ни попразништва било којег из групе од дванаест празника. Детаљнији подаци о певању катавасија налазе се у Типику. На свакидашњем јутрењу катавасија се не поје. Наместо ње после 3, 6, и 9. песме чује се прикривајући ирмос – ирмос који одговара песми последњег од читаних канона.