Значење грчке речи клир (κλήρος) јесте баштина, наслеђе. У апостолско доба израз „клир“ означава целу Цркву, Народ Божији, као Божије наслеђе. Хришћани, као лаици – чланови Народа Божијег „у Христу“ – предани су Богу, они су наследници (=клирици), и као наследници, они су сви лаици. Они не служе Богу индивидуално, већ као заједница. Апостолска Црква није знала за поделу на клирике и лаике, као што није познавала појмове лаик и клирик у једнини. То не значи да није разликовала дарове и службе које су се разликовале у самом клиру (тј. лаосу). Служба началствовања (епископ) још од прве Евхаристије разликује народ од његовог началствујућег, предстојатеља, у Литургији.
Клир, или свештенство, означава припаднике посебног, посвећеног реда у Цркви, којима се рукоположењем дарује благодат за вршење Светих тајни. Овакво схватање термина клир означава службу посебног свештенства која се формирала на основу службе предстојатељства, тј. епископске службе. Ти свештенослужитељи добили су назив клир. Овакво сужено поимање клира води порекло од времена Тертулијана. Даље одвајање клира дешава се кроз византијско богословље кроз учење о посвећењу које је у потпуности истиснуло ранохришћанску идеју служења. Тајном посвећења почело се сматрати рукоположење, уместо крштења. Тако је уведена подела на посвећене и непосвећене – клирике и лаике.