Кубе (турц.), купола – полуобличасти, сферични облик свода, карактеристичан за византијске храмове. Поред олтара са олтарским простором хијерархијски је најистакнутије место у символичкој топографији храма, као његово архитектонско и символичко средиште. У црквеном градитељству сматра се основним елементом у просторном и грађевинском смислу, с посебном улогом у распореду архитектонских маса црквеног здања.
Поставља се на различите начине – на слободним стубовима или стубовима прислоњеним уза зид (тзв. пиластрима), са или без цилиндричног или вишеугаоног постоља – тамбура. У зависности од стила у темену има калоту (одлука византијске традиције), или се завршава у облику луковице (руска традиција), док барокна купола може бити завршена малим торњем, лантерном, или имати елипсоидни облик.
Православни храмови могу имати једну куполу или више њих, најчешће пет. Цркве са више купола карактеристичне су за позно раздобље византијске архитектуре. Без обзира на број купола, централна купола храма постављена је на пресеку кракова крста уписаног у тлоцрт и свод храма, и символише средиште неба и космоса, док се поткуполни простор тумачи као символичко место сусрета и сједињења верних са Богом у Светом Причешћу. Символичко значење одређује и програм живописа, тако да се у куполи најчешће живопише Христос Пантократор – Сведржитељ или Вазнесење Господње, док се у тамбуру налазе представе анђела и старозаветних пророка, или Небеске Литургије.