Припадник лаоса, народа Божјег (грч. λαὸς Θεοῦ). Свако ко је у Цркви јесте лаик, члан народа Божјег, а сви заједно су народ Божји. Појам народа Божјег једно је од основних одређења Цркве. У Старом Завету, Јевреји су били изабрани народ Божји. У Новом Завету, такав род и народ који је Господ себи начинио и изабрао јесу хришћани, који раније нису били народ, него су у Цркви постали народ Божји – λαὸς Θεοῦ. Народ Божји, Црква, у целини је посвећен Богу и служењу, његов призив је свештенички. Утолико је призив сваког лаика, као члана народа Божјег, свештенички. Лаици, као народ Божји представљају први степен свештенства у Цркви, чине царско свештенство.
Непосвећени. Овакво схватање лаика изједначује их са појмом мирјана (световњака). Схватање лаика као непосвећених каснијег је порекла (византијског) и повезује се са разликовањем лаика и клирика. Апостолска Црква и рани патристички период не познају овакво разликовање. За тај период, сав новозаветни народ је наследство Божје (клир) и свакο у њему је клирик. Постоје различите службе народа Божјег и предстојатеља (епископа), који испред народа служи Литургију (из чисто практичних разлога), али различитост службе не нарушава јединство природе чланова Цркве. Раздвајање клира и лаика десило се под утицајем појма посвећења који је каснијег порекла, и поистовећењем посвећењa са хиротонијом, уместо са крштењем. На тај начин су лаици постали непосвећени, а свест о њиховој свештеничкој служби полако је бледила. Овај јаз између клира и лаика запечаћен је у римокатоличком богословљу, које појам лаик одређује као „онај који није клирик“. Средином двадесетог века предањски појам лаика као припадника народа Божјег полако почиње да се враћа у литургичко богословље у догматику.