Поред текстова узетих непосредно из Библије (читања, псалми, библијске песме) у Литургији срећемо два основна типа текстова: молитве и химне.
Литургијске молитве обично чита свештенослужитељ (епископ или свештеник), и оне представљају средишњи део или „врхунац“ сваке литургијске јединице. Ове молитве изражавају значење читаве службе (молитве на вечерњу или јутрењу) или, у случају Светих тајни, савршавају и испуњавају светототајински чин (велика евхаристијска молитва Свете Божанствене Литургије, молитва отпуста у Светим тајнама).
Химне сачињавају део Литургије који се поје. Црква сматра појање битним изразом богослужења (Славићу Господа док ме је год, певаћу хвалу Господу моме док ме има), и прописује разнолико мноштво химни практично за сваку службу. Следеће химне су главни химнолошки типови или облици: тропар, кондак, стихира, канон. Богатство химнологије огледа се у мноштву варијетета ових основних облика. Постоји осам основних мелодија или гласова којим се певају литургијске химне тако да се свака химна пева одређеним гласом (нпр. молитва Цару небесни припада шестом гласу, тропар Божића Рождество Твоје Христе Боже наш – четвртом гласу, Пасхални канон – првом…). Ознака гласа увек стоји испред текста химне. Штавише, свака недеља има свој глас, тако да осам недеља сачињавају химнолошки круг (стсл. столп) који почиње од Педесетнице. Током литургијске године смењује се осам столпова.