Реч је о вечерњу које се врши у манастирима пред свеноћно бденије, после отпуста деветог часа. У парохијама се никада не служи, те зато постоји конфузија у погледу терминологије. „Малим вечерњем“ се обично зове вечерње које није празнично, без входа, док се „великим“ (вечерњем) назива вечерње оних празника који имају вход, итд. Тачна терминологија је јасна: термини „мало“ и „велико“ вечерње се употребљавају како би се направила разлика између ова два вечерња и бденија. Прво вечерње, које се служи после деветог часа, пред вечеру, јесте „мало вечерње“, са поретком и химнологијом различитим од „великог“ вечерња, које се врши после повечерја, на почетку бденија. („Обично“ вечерње без входа јесте свакидашње вечерње).
Главну карактеристику малог вечерња представља одсуство јектенија уобичајених за свако друго вечерње, изузев кратке закључне јектеније, и то што се оно у целини обавља уз затворене Царске двери и навучену завесу. Малом вечерњу претходи читање деветог часа, који је са њим нераскидиво повезан. По окончању деветог часа, без отпуста, јереј говори почетни возглас: „Благословен Бог наш…“ и даље мало вечерње следи овим редом.