Најважнији део хришћанског храма је олтар. Назив олтар потиче од латинског alta ara – уздигнути жртвеник. Према обичају древне Цркве, олтар је увек био смештен у полукругу на источној страни храма. Хришћани су истоку приписивали узвишено символичко значење. На истоку је био рај, на истоку је изведено наше спасење. На истоку излази материјално сунце које даје живот свему што живи на земљи, на истоку је изашло и Сунце Правде, које даје вечни живот људском роду. И Сам Господ Исус Христос сликовито се приказује као исток: Исток Му је име (Зах. 6, 12; Пс. 67, 34), Исток са висине (Лк. 1, 78), док Га Свети Пророк Малахија назива Сунце правде (4, 2). Због тога су се хришћани ради молитве увек окретали и окрећу се ка истоку (90. правило Светог Василија Великог).
Обичај римокатолика и протестаната да олтаре окрећу ка западу није се појавио пре тринаестог века. Олтар (грч. βήμα) символизује узвишено место, а осим тога још и земаљски рај у којем су живели прародитељи, затим она места одакле је Господ кретао на проповед, као и Сионску горњу одају у којој је установљена Света Тајна Причешћа. Олтар је место само за свештенослужитеље, који попут небеских бестелесних сила служе пред Престолом Цара Славе. Лаицима је улазак у олтар забрањен (69. правило Шестог Васељенског сабора, 44. правило Лаодикијског сабора). Тамо могу да уђу само лица која помажу приликом обављања богослужења.
Женама је улазак у олтар безусловно забрањен. Једино у женским манастирима улазак у олтар допушта се постриженој монахињи ради спремања и прислуживања. Као што показује и сам његов назив (alta ara – високи жртвеник), олтар је издигнут у односу на друге делове храма за степеницу или две, а понекад и више. Онај ко улази у олтар обавезан је да учини три земна поклона у обичне дане и Богородичине празнике, а у недељне дане и Господње празнике три појасна поклона. У олтарској апсиди налазе се света трпеза, синтронос и пастофорије. Од наоса олтар је одељен иконостасом.