Завршне речи богослужења. Отпуст може бити мали, велики и празнични.
Мали отпуст изговара се на повечерју, полуноћници, часовима и малом вечерњу: Христос истинити Бог наш, молитвама Пречисте Своје Матере, преподобних и богоносних отаца наших и свих светих да нас помилује и спаси као благ и човекољубив.
Свакидашње и велико вечерње, јутрење и Литургија завршавају се великим отпустом, при чему су за дане дванаест Господњих празника одређени нарочити отпусти, дати на крају Служебника. После Светих Апостола на првом месту спомиње Светог Јована Златоустог или Светог Василија Великог, у зависности од тога чија је Литургија служена, а такође и светога коме је посвећен храм и светога који се тога дана слави.
Постоје још празнични отпусти, на чијем се почетку указује на прослављани догађај. Ти отпусти се изговарају само на Господње празнике. На празник Рођења Христовог отпуст почиње овако: Који се у пећини родио и у јаслама лежао, нашега рода спасење Христос истинити Бог наш…, на празник Свете Тројице – Који је у виђењу пламених језика с неба послао Пресветог Духа на свете Своје ученике и апостоле, Христос истинити Бог наш… У празничне отпусте спада отпуст Васкрсења: Који је васкрсао из мртвих, Христос истинити Бог наш.
Посебни отпусти, који по структури подсећају на празничне, имају и службе Страсне седмице. Тако, на пример, јутрење на Велики петак, на којем се чита 12 Страсних Јеванђеља, има отпуст Који пљувања и лупања, увреде и крст, и смрт претрпе за спасење света, Христос, истинити Бог наш…
У Српској Православној Цркви долазе иза спомена Богоотаца имена првих српских просветитеља и учитеља – Симеона Мироточивог, светитељâ Саве, Арсенија и Максима.
Отпуст је у старој Цркви био кратак – Отпуштате се у миру – и тим је речима ђакон отпуштао народ.
На свим богослужењима, отпуст има облик дијалога између свештеника и народа. Сви отпусти се завршавају фразом Као благ и човекољубив, која се налази у сагласности са два претходна оптатива – Да нас помилује и спасе.