Литургија на којој се заједница причешћује претходно освећеним светим даровима. Литургија пређеосвећених дарова се од Литургије Светог Јована Златоуста и Светог Василија Великог разликује по томе што на њој нема приношења (проскомидије) и освећења светих дарова (канона Евхаристије).
Литургија пређеосвећених дарова води порекло из првих времена хришћанства, али може се претпоставити да је њену коначну редакцију у писменом виду дао римски папа Свети Григорије Велики (590–604). Ова Литургија припада византијском литургијском типу. Поред овога, сачуван је и чин Литургије пређеосвећених дарова Светог Апостола Јакова.
Служи се само у дане Великог поста. Циљ њеног установљења састоји се у томе да се верни не лише могућности причешћа Телом и Крвљу Христовом у обичне дане Великог поста, када се по Типику потпуна Литургија не служи.
Литургија пређеосвећених дарова служи се током читавог Ускршњег поста, у сваку среду и петак првих шест седмица поста, у четвртак пете седмице, на Велики понедељак, уторак и среду током Страсне седмице. Не служи се суботом и недељом током Великог поста, када се служе Златоустова и Василијева Литургија.
Свети дарови за Литургију пређеосвећених дарова освећују се раније, на претходној Литургији Светог Јована Златоуста или Василија Великог. Зато се, поред једног уобичајеног агнеца, на проскомидији припремају још два или више агнеца (у зависности од тога колико Литургија пређеосвећених дарова треба одслужити). Припремљени свети дарови полажу се у нарочито за то одређени кивот („хлебоносац“), који обично стоји на светој трпези и ту се чува до дана када треба да се служи Литургија пређеосвећених дарова.
Чин Литургије пређеосвећених дарова састоји се из вечерња и Литургије (могло би се рећи да ово богослужење представља вечерњу службу после које следи причешћивање). Што се тиче служења ове Литургије увече (како је типиком прописано), најновији обичај (њено служење ујутру) потпуно је потиснуо исправни древни поредак. Од времена турског ропства постепено је превладало да се Литургија пређеосвећених дарова служи ујутру, са свим осталим богослужењима која јој претходе (полуноћница, јутрење,први, трећи, шести и девети час, изобразитељна). И даље је спојена са вечерњем, као што то одвајкада предвиђа литургијски чин, али само формално. Заслужују похвалу покушаји који се чине у последње време – да се време њеног служења врати на вечерње часове, као што је некада било, јер би на тај начин задобио смисао целодневни пост.
