Вход, улазак (грч. εἴσοδος), представља богослужбену радњу коју врши свештенство и чланови нижих црквених чинова, а она подразумева излазак из олтара на северне двери, обилазак око амвона и поновни улазак у олтар кроз царске двери. Разликујемо: мали и велики вход на Литургији, и вход на вечерњу.
Вход на вечерњу обично се изводи са кадионицом, али може да буде и са Јеванђељем, ако се оно том приликом чита – нпр. на Велики петак.
Мали вход је у старини био стварни улазак свештеника и архијереја са народом у цркву, после литургијског проласка кроз град. Том приликом је ђакон уносио Јеванђеље у храм. Са изменама у богослужбеном поретку и архитектонским решењима храма, овај вход је попримио данашњи облик. Свештеник узима књигу Јеванђеља са свете трпезе, даје је ђакону и њих двојица, обилазећи трпезу, излазе на северне двери, док им претходе чтеци и ипођакони са свећама и рипидама, обилазе око амвона, свештеник чита одговарајућу молитву входа и заједно улазе кроз царске двери у олтар. За време малог входа хор пева крај 3. антифона(Слава, и ниње) и входни стих.
Велики вход је изворно представљао доношење припремљених часних дарова – хлеба и вина, из посебне просторије изван храма – пастофорије, у олтар. Овај вход данас представља преношење часних дарова са жртвеника (проскомидије) на часни престо, изласком кроз северне двери, и уласком на јужне. Током входа врши се спомињање надлежног архијереја, свих православних хришћана, итд. Док се врши велики вход, прекида се Херувимска песма, а њен наставак пева се на крају входа.
