Никео-цариградски Символ вере уобличен је на I и II Васељенском Сабору у Никеји 325. године и у Цариграду 381. године. У њему су изнесени основни догмати православне вере о троипостасном Богу и о Цркви. Пре него што је саборно формулисано, исповедање вере у почетку се сводило на исповедање новокрштеног: „Верујем да је Исус Христос Син Божији“ (Дап. 8, 37). Апостол Павле даје развијенију формулу исповедања вере у Исуса Христа, „који се родио од лозе Давидове по телу и открио се као Син Божији у сили, по Духу светиње, кроз васкрсење из мртвих“ (Рим. 1, 3–4). На самом почетку II века, Св. Игњатије Богоносац утврђује веру у „Исуса Христа, који је произашао из рода Давидовог од Марије, заиста се родио, јео и пио, заиста био осуђен у време Понтија Пилата, заиста био распет и умро, у виду небеском, земаљском и преисподњем, који је заиста васкрсао из мртвих, тако што га је васкрсао Отац Његов, који ће на сличан начин васкрснути и нас, који верујемо у Исуса Христа.“ Веома сличан званичном исповедању био је крштењски символ Св. Иполита Римског (III век), док је коначни облик самом Никео-цариградском символу дао Јевсевије Кесаријски.
Заједничко исповедање вере на Светој Литургији претходи молитви анафоре. Читање Символа вере није било уведено одмах. У старини на Литургији су га читали само једном годишње, на Велики петак, а такође и приликом крштења оглашених. Од краја V века у Антиохијској Цркви Символ вере почињу да читају на свакој Литургији, а од 511. године патријарх Тимотеј је његово читање увео и у константинопољској области. У време читања Символа вере, архијереј (или свештеник) у олтару открива дарове и лелуја воздухом над њима. Ово лелујање воздухом символизује осењивање Духом Божијим, а уједно подсећа на земљотрес до којег је дошло приликом Христовог васкрсења. Ова радња је на Истоку имала и практичан значај, да свети дарови буду заштићени од инсеката, којих је тамо нарочито много, услед чега је све време док су свети дарови остајали откривени, ђакон махао изнад њих покривачем или рипидом.
Ђаконов позив који претходи Символу вере до половине се тиче затварања врата храма, као што је било у старини (Двери, двери, подразумева се затворите, као и на Литургији Светог Апостола Јакова: врата (двери) затворите), док се друга половина односи на Символ вере, према чијем произношењу се побуђује пажња народа (Премудрошћу пазимо). Између ова два позива постоји тачка. Та два позива не представљају једну фразу.
