Са часа веронауке: О храму

Фото: Инфо-служба Епархије бачке

ПРИРЕДИЛИ: Катихета Бранислав Илић и ученици средње школе за дизајн „Богдан Шупут“ у Новом Саду

Катихета: На претходном часу разговарали смо и промишљали о значају личне и заједничке или саборне молитве, а нашу причу о молитви наставићемо указивањем на значај храма. Шта је храм и како га ви доживљавате?


Андреј: Храм је дом Божји и простор намењен за молитву. Мени лично, храм је синоним за мир и љубав. Долазећи у школу често посећујем наш оближњи храм који из наше учионице и видимо.


Катихета: Дакле, храм је освештани простор под чијим сводовима се савршавају свете Тајне и остала богослужења и молитвословља. Андреј је дивно истакао да је храм дом Божји који превасходно посећујемо ради учествовања у богослужењу, али и ван богослужења походимо храм и примамо благослов оних светиња које су у њему налазе.


Емилија: Вероучитељу, у чему је разлика између храма и Цркве?


Катихета: Хвала ти на овом важном питању. Наша вера се у историји пројављује конкретно – као Црква. Оснивач или глава Цркве је сâм Господ Исус Христос, тако је Црква као заједница верних била прво мала заједница сабрана око Христа, заједница коју су чинили апостоли, Пресвета Богородица и друге личности чији су животи били везани за Христову мисију и рад. Током времена та заједница се постепено увећавала, те нам Дела апостолска казују да је на дан Силаска Светога Духа на Апостоле у Јерусалиму било крштено неколико хиљада душа. Зато се тај дан често назива рођенданом Цркве. Будући да се у храму као у богослужбеној грађевини сабирају верујући који су крштени и миропомазани и који као такви чине Цркву Христову, храм се неретко још назива и црквом. Дакле, када кажемо храм, мислимо на богослужбену грађевину, а када кажемо црква мислимо на сабрање или заједницу верних која се сабира у одређеном храму.


Анастасија: Из вашег одговора на Емилијино питање јасно нам је да нећемо погрешити ако уместо храм кажемо црква, јер је разлог градње храмова управо сабирање на молитву. Из историје смо учили да су хришћани у прва три века били страховито гоњени. Како су они градили храмове у том времену када су и сâми били гоњени?


Катихета: Хришћански храмови као нарочита богослужбена здања, у значајнијем броју почели су да се појављују тек након престанка гоњења. Чланови прве јерусалимске хришћанске заједнице посећивали су старозаветни храм, али су своје сабрање на Литургији вршили по домовима. Навешћу вам један сликовит пример: Апостол Павле у поздравима које упућује адресатима својих посланица, често помиње такве, „домаће цркве“. У епохи гоњења хришћанства од стране незнабожаца главно место богослужбених сабрања хришћана представљале су такозване катакомбе. После доношења Миланског едикта 313. године, којим је загарантована слобода вероисповести, Црква из катакомби прелази у храмове. Можемо рећи да је тада почела званична изградња храмова. Први храмови су грађени на гробљима, односно, на местима погреба светих мученика. И до данас, када се нови храм освећује, у Часну трпезу се полаже честица моштију светих мученика.


Андреј: Постоје различити облици храмова, али готово сваки храм као да има облик крста. Шта нам храмови својим спољашњим и унутрашњим изгледом поручују?
Катихета: Сваки храм је покривен кровом који у сликовитом смислу представља небо – кубе (или купола) представља символ света обновљеног и преображеног у Христу. Овоме доприноси и живописање (осликавање) храма, које чини опипљивим Христово присуство, Његово искупитељско дело, јединство и заједницу неба и земље. Унутрашњи распоред храма служи литургијским потребама Цркве и условљен је њима. Да ли знате на коју је страну увек окренут храм?

Марија: Вероучитељу, зна ја.


Катихета: Реци, Марија.


Марија: Храмови су увек окренути у правцу истока, јер се сунце рађа са истока. Храм у нашем селу је у непосредно близини гробља, приметила сам да су и гробови окренути у истом правцу као и храм. Вероучитељу, да ли је то нека случајност, или је то правило?


Катихета: За разлику од многобожачких храмова који су били окренути према западу, улазна врата хришћанског храма су окренута према западу, а олтар према истоку. Овакав положај храма је условљен положајем који хришћани вековима заузимају приликом молитве, тако да сабрана заједница која се моли гледа у правцу изласка сунца, управо како си ти Марија рекла. Будући да си споменула излазак сунца, ја ћу те допунити и рећи да је исток као страна изласка сунца, символ духовног Сунца, односно, символ Господа Исуса Христа и Његовог славног другог доласка. На истоку је био рај, на истоку је изведено наше спасење. На истоку излази материјално сунце које даје живот свему што живи на земљи.


Марија је споменула гробље. Није реч о некој случајности, наши упокојени се сахрањују у правцу истока, што символизује молитвени став и очекивање доласка Господњег и васкрсења из мртвих. У другом разреду основне школе, на часовима Верске наставе учили сте делове храма. Да ли се сећате који је најважнији део храма?

Василије: Олтар.


Катихета: Тако је, Василије. Да ли би могао да кажеш неколико речи о олтару и његовом значају?
Василије: Олтар нас подсећа на Светињу над светињама у коју је уведена Пресвета Богородица. Олтар је срце храма јер се најважније богослужбене радње врше у њему. Из олтара свештеник износи путир из којег се ми причешћујемо.


Катихета: Лепо си све објаснио. Дакле, олтар представља узвишено место, а осим тога још и земаљски рај у којем су живели прародитељи, затим она места одакле је Господ кретао на проповед, као и Сионску горњу одају у којој је установљена света Литургија. Као што показује и сам његов назив (alta ara – високи жртвеник), олтар је издигнут у односу на друге делове храма за степеницу или две, а понекад и више. У олтарској апсиди налазе се света трпеза, синтронос и пастофорије. Од наоса олтар је одељен иконостасом. Можемо ли укратко да наведемо и објаснимо и остале делове храма?


Милица: Ја бих хтела да кажем нешто о наосу или броду цркве.

Катихета: Милице, изволи.


Милица: Наос је простор где ми стојимо када смо на богослужењу. То је средишњи део унутрашњости храма. Од олтарског простора наос је одвојен олтарском преградом – иконостасом. Наос је најпростарнији део храма, ту се налази и целивајућа икона која нас увек дочекује на средини када долазимо у храм.


Катихета: Одлично, Милице. Термин „наос“ представља синоним за црквено здање у целини. Понекад је називан „лађом цркве“, чиме се символично указује на брод на коме верујући налазе уточиште и спас у току земаљског живота, животних бура и искушења. У наосу се налази већи део црквеног мобилијара, између осталог и Богородичин и архијерејски трон, у неким храмовима проповедаонице (предикаонице), певнице, итд. Да ли знате шта је припрата или предворје храма?

Анастасија: То је простор од западног улаза до средине храма.


Катихета: Западни део храма, који је у првим временима био намењен за оне људе који су се припремали да приме свету Тајну крштења. Према богослужбеном правилу у припрати се обављају нека богослужења, као на пример оглашавање оних који се припремају за крштење, чин одрицања од заблуда оних који се присаједињују Православној Цркви, литија на великом вечерњем, часови, повечерје, полуноћница; такође, прописано је да се у припрати обавља и чин опела.


Да закључимо. Сваки од делова храма има своју богослужбену намену и своју символику, управо како смо на нашем часу и указали. Храм је место нашег најконкретнијег сусрета са Господ у светој Литургији, али и простор нашег освећења кроз учешће у осталим богослужењима. Храм је и сигурна лађа у којој налазимо утеху и мир када нам је тешко. Можемо заједно закључити да је храм свештени простор у којем ми имамо своје место и који што чешће требамо да посећујемо, како бисмо све ово о чему разговарамо на нашим часовима конкретно применили и учинили делатним.

Подели ову објаву са другима:

Дозвољено је бесплатно преузимање садржаја са сајта уз обавезно навођење оригиналног линка ка објави.

Претрага