ПРИРЕДИЛА: Невена Јовановић, ученица Верске наставе
О важности Верске наставе као предмета који собом носи љубав и животност многи су писали и говорили. Моје сведочанство о љубави према Верској настави је скромно и мало, али је искрено и истинито. Свети Сава је један од узора које имамо пред собом. Он је био принц који се зарад посвећености вери одрекао дворске раскоши. Његова просветитељска мисија је била посвећена читавом српском народу, Свети Сава их је учио многим свакодневним пословима и поступцима. Наша вера нас учи љубави према другоме човеку и деловању у добру. Тежња за јединством у добру, а не у чињењу зла је оно што је суштина опстанка и човека и читавих народа.
Мисија веронауке је продужетак Литургије која је центар хришћанског живота. Задатак веронауке је да нас усмери на долазак у цркву. Веронаука је јеванђелски позив кроз институцију школе. Циљ веронауке би могли дефинисати као жељу ученика да постане активни верник. Лично, за мене је веронаука живот, а не само предмет у школи.
Недавно сам прочитала дивне речи Светог владике Николаја који у својим Мисионарским писмима, пише о Верској настави:
„Љутите се на неке другове своје, који нерадо гледају веронауку у школи. Имате и право. Ваш гнев је гнев праведника. Такав гнев има вредности пред Богом. Но не користи само гневити се, нити само убеђивати. Треба се још и Богу молити за оне, који по неразуму устају против закона Божијег у школама. Да им Бог отвори очи, те да виде, да секу грану на којој стоје. Јер заиста цело васпитање омладине хршћанске стоји на непоколебљивој стени науке Христове. Код нас је оно тако стојало кроз сву хиљаду година наше крштене историје, тако треба да стоји и данас и сутра и на век века. Такво васпитање није нас постидело у прошлости, неће ни у будућности. Оно нам је дало првокласне људе, који су украс историје наше као што су звезде украс небеском своду. И то огроман број таквих људи и жена – звезда на своду наше народне историје. А васпитању шта друго може бити циљ него дати људе, праве људе? Наука о васпитању и код нас и код свих крштених народа неопходно се мора поклапати са науком Христовом. Ако се васпитање одвоји од науке Христове, не губи се наука Христова, него се губи васпитање, и губе се прави људи. Ако ли се пак васпитање изгуби у школи, школа постаје опасна по људе и народе. Јер човек школован а безкарактеран куд и камо је опаснији по себе и по друге неголи човек нешколован а безкарактеран. Овај је безкарактеран по слабости, онај по убеђењу. Пукотина у вери једнога човека изазива неизбежно и пукотину у карактеру. То сведочи како библијска историја тако и општа историја крштених народа. Који год је цар Израиљев одступао од Бога, одступао је и од морала. Јер као што је река везана са својим извором, и светлост са сунцем, тако и морални живот са вером. Ја сам пут, рекао је Христос, и: Ја сам вода жива, и: Ја сам светлост света. Куда ћемо децу са тога Пута, сем у пропаст? Чиме ћемо напојити њихове жедне душе ван те Воде Живе, сем мутљагом земљиним, што и стока пије? Чиме ћемо их осветлити ван те Светлости, сем варљивим призрацима. Али, говоре, веронаука није за наше модерно време. Не знам; само видим, да су и у наше модерно време најбољи људи они, који се држе вере Божије и закона Божијега. Нити знам, која би то друга наука могла заменити науку Христову у васпитању омладине. Гле, не постоји ниједна друга наука о човеку, о томе шта је смисао човечјег живота и какав треба да буде прави човек – изван науке верске. И тако, нико не може положити други темељ васпитању, ни у наше време нити хиљаде година после нас, изван онога живог Темеља, који је сам себе поставио и рекао: без мене не можете чинити ништа. Мир Вам и благослов од Бога“.
