Светска књижевност познаје јунаке који имају извесну психичку болест или неку телесну ману па су, носећи неправду коју незаслужено трпе, спремнији од других да изнесу истину на видело. Такви јунаци су Звонар Богородичине цркве Виктора Игоа, Сервантесов Дон Кихот, Фокнеров Бенџи Конпсон, Малчи Ивана Цанкара… Карактеристике ових јунака су да су друштвено маргинализовани, говоре истину без страха за свој живот, имају моралну и духовну надмоћ, страдају и усамљени су, свет их не разуме али се кроз њих свет разобличава. Сваки од ових јунака истину сагледава као тренутну истину, дакле, истину у датој радњи, времену и простору. Како хришћанство увек иде корак испред, истина о којој светитељи сведоче није тек део радње, времена и простора. Истина о којој они сведоче део је вечности.
Софија Ивановна
У ком јунаку ми срећемо извесну психичку болест али и сведочанство хришћанске Истине? Поменута тек у неколико пасуса, али Достојевском је толико било довољно да нам представи невероватну личност Софије Ивановне. Она је друга жена Фјодора Карамазова. У браку са Фјодором је родила двоје деце, Ивана и Аљошу. Од чега она болује најбоље можемо ишчитати из речи „Доцније се код несрећне, од самог детињства престрашене младе жене појави нека живчана женска болест, која се понајвише јавља код простог света, у сеоских жена, које се због те болести зову кликуше. Од те болести са хистеричним нападима, болесница је неки пут, чак и свест губила“. У роману се наводи да је она ћерка „неког ђакона“ коме се име не зна али она је та која успева да, поред своје психичке болести, у срце Аљоше, посеје семе искрене вере.
Баш оваква јунакиња у читаоцу разјашњава дилему која гласи: Шта је то што Господ од нас тражи? Можда ћемо по слободи одговорити да је реч о посту и молитви. Па таман да заустимо и кажемо: Да! Тако је! Тако је рекао Господ! Нама се јави мисао о ономе ко је први ушао у Царство небеско. Разрешавајући дилему дођосмо до распетог на крсту. Шта о њему знамо? Поуздано знамо само оно што о њему пише у Јеванђељима. У Јеванђељу по Луки помиње се и разговор распетог разбојника на крсту са Христом док се у јеванђељима код Марка, Матеја и Јована помиње само да су још два разбојника распета са Исусом Христом. Биографије распетих на крсту са Христом нам нису познате, знамо њихова имена, звали су се Дисмас и Гестас. Према изреченој казни коју су поднели можемо рећи да њихов живот и није био за углед. Шта је то духовно што су они практиковали? Вероватно и нису постили и нису се Богу молили, премда ми то са сигурношћу не можемо и не смемо да кажемо. Оно што са сигурношћу можемо да кажемо је да је распети на крсту, који је први ушао у Царство небеско Господу дао једино што је имао и једино што Господ од нас тражи, а то је покајано срце. Баш то чисто срце, поред оболелог ума, имала је Софија Ивановна, кликуша.
Шта је то што је она, психички оболела особа, приуштила свом сину? Како Достојевки наводи, она је та која је у срцу и души малог Аљоше оставила најлепшу успомену и посејала семе вере. Достојевски каже: „Он је запамтио једно вече – летње, тихо; отворен прозор, коси зраци сунца на заласку (те косе зраке је запамтио понајбоље) у соби, у углу, икона, пред њом упаљено кандило а пред иконом на коленима његова мати рида као у хистерији са поцикивањем и подвикивањем, држећи га у наручју, грлећи га снажно до бола, молећи се за њега Богородици пружајући га из свога наручја обема рукама према икони, као под покров Богородичин“. Ова успомена датира из најранијег Аљошиног детињства, имао је око две године. Његова мајка се упокојила након осам година брака а обзиром на то да је првог сина Ивана родила након година дана брака а другог сина Аљошу након три године, можемо закључити да је Аљоша остао без мајке у својој четвртој години.
Шта са семеном вере бива након смрти мајке? Није случајно што је овом роману Достојевски навео да је она родила два сина. Ивана, који је увек био злоједан, није волео то што је одрастао ван своје куће (пошто се о деци након смрти мајке кратко бринуо слуга Григорије, потом генералица старатељка Софије Ивановне, а након смрти генералице о деци је бринуо Јефим Петрович Пољенов). Такав осећај се код Аљоше није развио. Он је у својој души неговао семе вере управивши га у правцу који каже да он „Неће бити судија људима, да он неће да узме на себе осуду и да нипошто неће осудити“. У његовом срцу семе вере је расло и Аљоша га је неговао.
Чисто срце Господ жели
Сведоци тренутне истине су потребни друштву. Због тога су, на известан начин привилеговани јунаци који сведоче тренутну истину. Многима се лично поимање живота завршава са смрћу. Њима разоткривање тренутне истине бива херојско дело. Таквих, херојских дела има у историји свих народа па и књижевним делима. У поређењу са разоткривањем тренутне истине коју друштво захтева и вапи дело мајке кликуше која свог сина приноси Богородици изгледа као један неконтролисани нехајни гест коме не треба придати пажњу. Ипак, посматрано из перспективе вечности ова, за друштво занемарена личност, ова личност која није оставила трага у историји, бива личност која је успела оно што многима није пошло за руком. Софија Ивановна, кликуша, успела је да посеје горушично семе које изгледа ситно али када порасте то бива дрво на коме се птице Небеске гнезде.
*Ауторка је сарадница мисионарског портала „Кинонија“